Марија Гагић: ХЕМИЈА

Молио сам је, у себи, да престане, да не ради то. У мом погледу је то могла да види, али није желела да ово буде дан у којем ће имати обзира према мени. Она је била особа чија исправност у поступању није смела да се доведе у питање. А био је сасвим обичан дан. За нас обичан. За остале, ми смо били они мали које родитељи занемарују, често туку, а на крају дана милују и извињавају се, ваљда да би стекли што бољи утисак о себи да су добри родитељи који све што раде, чине за добробит и бољу будућност своје деце.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ВАГА

Никад нисам волео раскрснице. Опет удес, дођавола.

-Ах, да ли је могуће…за месец дана четири пута на истом месту.

Чаробан почетак дана. Неки нису, али ја стижем жив на посао. Неке несрећне људе та проклета раскрсница коштала је живота. Никад их нисам волео. Подсећале су ме одувек на моју највећу ману – неодлучност. Колико сам само пута у животу помислио да бих био пресрећан да ми фали нешто друго, а да имам храброст да доносим праве одлуке.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Filip Pandžić: MAK

– Nešto jako čudno sam sinoć videla… – krenula je da priča sobarica. – Kada sam ušla u sobu broj 17 gde je odseo neki Italijan osetila sam čudan miris. Otvorila sam prozore i napravila promaju. Bila sam potpuno opijena. Sela sam na krevet da dođem sebi, a pored jastuka primetila neke crne tragove. Podigla sam jastuk i videla crnu grudvu nečega. Približila sam se i jasno osetila mak! Bila su to zrna maka… – rekla je sobarica zabrinuto.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ivan Benčik: CROSSROADS

Nikad nisam voleo raskrsnice. – Mislio je u sebi dok je stajao na raskršću, okružen poljima kukuruza i žita. Teški znoj lepio se na njegovom licu, opaljenom od sunca. Čekao je već dugo, sam.

Da prekrati vreme zalizivao je svoju kosu, hvatao i terao muve i posmatrao to ogromno plavo prostranstvo iznad njegove glave, nebo ogromno i beskrajno koje liči na modru, prozirnu pustinju. Činilo mu se kao da se nalazi u prekopljenoj staklenoj činiji, on sam, zatočen u međuprostoru  dve praznine.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

2. NASLOVI / PRVE REČENICE

Jedan od najvažnijih delova svake priče jesu početak, kraj i naslov. Dobar naslov nije samo nešto što se smišlja reda radi, već je u pitanju važan deo poetike vašeg dela; kao i samo pisanje priče, smišljanje dobrog naslova takođe je kreativna veština. Na drugoj strani, najvažniji delovi svakog književnog dela u smislu kompozicije jesu počeci. Imate samo jednu priliku da ostavite prvi utisak, te je smišljanje najboljeg načina da uvedete čitaoca u priču zlatna vredna veština.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Slaviša Trivković: POMIRENJE

„Šta je sad, sad si našao da ćutiš, inače ne zaklapaš?“

„Daj, stari, ćuti, majke ti“

„Tako sa ocem, ako, ako. A kad sam radio i stvarao, jee l, ondaa. A za koga…“

Za koga?-Te je riječi ranije znalački znao da spusti u šake i prste, koje bi tada širio i dugo i pomno ih posmatrao, krajičkom oka tražeći reakciju. Sada je to tek traljavo učinio, pa automatizmu, skoro amaterski i s nekom nervozom.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: LEDENA KIŠA

Napolju ledena kiša. Lije već satima. Ne sećam se kada sam poslednji put jela. Gledam kroz zaleđen prozor i razmišljam kolika je verovatnoća da ću umreti od gladi ako ostanem unutra. Možda ću umreti od prehlade ako izađem napolje?

Duvam u prozor pokušavajući da ga otopim ne bih li videla kakvo je napolju vreme. Borim se i duvam iz dubine pluća, zamišljam kako umirem od gladi, počinje da mi se vrti u glavi od duvanja.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: PRIČA

Beše jun, ili jul prošle godine kada na peronu šest čekajući voz za Bar sretoh njega. Ne upamtih mu ime, ali sve na tom čoveku bilo vredno pamćenja, pa sebi još neoprostih što ga zaboravih. Sedeo je na klupi namenjenoj za čekanje vozova, ispred mene. Beše izrazito visok čovek, grubih crta lica, brade stare više od tri dana i neuredne duge kose koju je nevešto vezao u rep. Mislim da je bio srednjih godina ili je bio mlađi, ali u njegovim očima bilo je svega sem mladosti.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: PROJEKAT: GRAĐEVINSKI RADOVI U RAJU

I

Tog dana, nečemu je morao doći kraj. Bila je ponoć, i Anđeli su se ponovo igrali hora, ne poštujući kućni red. Čaše iz kojih su ispijali vino za sutrašnji Pričest, skuplje od Naših života, produkt Našeg rada, udarali su besramno jednu o drugu. To im je, sad sam već u potpunosti sigurna, služilo umesto zvučne viljuške. ,,Živeli!” Živeli. Spakovala sam očev, nasleđen, revolver u radničko odelo i legla da spavam.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: POSTOJANJE U POSTOJANJU

Oduvek je moje oružje bila moja glava. Oružje kojim nisam uspela suprotstaviti se svetu, jer šta je jedna oštrica naspram bezbroj, iako polutupih, uprtih u moj lik? Glava mi je oružje kojim se borim sa sobom i koje je sredstvo svake bitke na mom bojnom polju. Često se vraćam raskrvavljena i u ranama, ponekad polumrtva, na ivici života, mazeći se sa smrću. Ali vraćam se.

U ratovima se oružja tupe, oduzimaju, gube, ali ja u ovim svojim oštrim svoje oružje, da bi se konačno suprotstavilo onim uprtim u mene.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]