Jovana Vojvodić: ROĐENJE, POGREG I OGREB (Dušan Karabasil)

Isprva nisam znao šta se desilo, jesam li video ili osećao. Znam da je došlo do prekida crnine i pojave nejasnoće bez svetla, i baš kad sam pokušao da je razjasnim očima, počelo je da mi povređuje telo, ali i otklanja hladnoću.

Video sam majku i bio obmotan mamutskom razderotinom od kože.

*

Osmeljen, postao sam i zreo. Tome su me podučili, uspeli su u tome, uprkos težinama tog procesa i najvećoj od njih – neevoluiranom govornom aparatu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: PEDALJ I PO (Glorija Madžarac)

U to vreme sam bio vozač kamiona, što otprilike znači da sam živeo u zadimljenoj kabini i razvlačio se po sedištima. Kada sam imao kinte, spavao sam u smrdljivim motelima pored ceste. Ti su kreveti bili razvaljeni, što od starosti, što od jebačine, ali svakako bolji od sedišta iz koje vire federi, izbušenih od žara pljuge. Posle gledanja u belu liniju, svakako su mi bili draži, uprkos žoharima koji su igrali kolo u mraku, dok sam ja hrkao.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: PISMO JEDNE ANIME (Branislav Aleksić)

Dragi moj,

ja sam Svežensko u tebi , tvoj nevidljivi partner. Vidiš me u ženama, a ne želiš da me vidiš u sebi. Potrebna sam ti, ja sam deo tebe. Priznaj da me voliš, priznaj da sam ti potrebna. Priznaj i neguj me ili će tvoja umetnost ostati zauvek zarobljena ovde sa mnom. Ti ćeš sad, dragi moj, možda reći da sam okrutna, da sam sujetna i da pustim tvoju umetnost tebi, da je ne držim kao toaca.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tamara Radević: DRUGA STRANA PRIČE (Tatjana Jekić)

„Нешто јако чудно сам синоћ видела“, кренула је да прича собарица. Она је жену уваженог политичара то јутро видела први пут (ако се не рачунају новине и телевизија). Овом реченицом напала ју је као гепард газелу. Речи су биле брзе као гепардов трк, а очи жедне скандала нетрмице су је посматрале и очекивале ма какву реакцију, до које није дошло. Жена поред ње није желела ни да је саслуша (обично је нико и не слуша, изузетак су они који воле трачеве и празне, површне разговоре) .[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: MEDICUS (Jovana Vojvodić)

Znojim se ko da se otkravljujem. Nije do sunca. Ne bi trebalo, mnogo je hemije sasuto u me. Trebalo bi da mirno sačekam svoj red. Ali mi se dlanovi znoje, kvadriceps podrhtava, a glutes se pretvorio u kamen. Humerus je olabavio, pa sam sasvim sigurna da me ne bi izdržao u vertikali, već ovako horizontalno nekako živi sa mnom. Prolazili su neki ljudi pored mene. Neki su prozborili nešto tiho, međusobno, mislim da se jedan čovek čak i obratio meni.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: KAD ORELIJA ISPARI, ILI, ZA NAS POETIČNIJE, ZAŠTO LATICE UMIRU (Milica Milošević)

Niki nije voleo da ide kod dede, mada je, po nepisanom pravilu, morao provoditi vikende sa njim, a razlog je bio jednostavan- deda je mnogo voleo da gleda vesti. Tako je i ovaj put, kad je Niki tražio od dede da krenu u šetnju, on samo nešto promrmljao, a onda uzeo daljinski. Jedan klik i usplahireno lice voditeljke odmah mu je skrenulo pažnju.

-Sinoć je iz najvećeg gradskog muzeja ukradena čuvena slika Blagovesti, procenjena na nekoliko miliona dolara.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tijana Nenadović: REWRITING NA „SVAKODNEVNICA“, JELENA VESIĆ

U biblioteci sam treći dan. Glasovi neprestano odzvanjaju u meni. Nikada ranije nisam videla tu fleku od krvi. U biblioteci sam treći dan i tražim knjigu Tumačenje snova, Frojd. Otvaram je, opet isto mesto na kom je neko otcepio list. Zatvaram knjigu i vraćam je na policu. Kada sam izlazila iz biblioteke udarila sam u nekog visokog dečka. Samo sam produžila pravo. Kada sam stigla kući bilo je tiho.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Kristina Posavčić: GRAĐEVINSKI RADOVI NA ZEMLJI (Pavla Banjac)

I

Ovo je još veći pakao.

Ali ko je mogao znati da ću se padom probuditi ovde. Anđeli su makar pevali u horu, sa nekim smislom, ali ovi Dole vrište svako na svoj način. Verovatno me je kaznom Investitor poslao ovde kako ni sam ne zna tačno šta će od sebe i verovatno je ovo samo još jedan od njegovih nedovršenih Projekata.

II

Situacija je loša. Samo trče, urlaju i trče.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Кнежевић: МАК (Филип Панџић)

-Ох, каква ноћ, ока нисам склопила... -кукала је собарица једног осредњег престоничког хотела, пролазећи кроз ходник поред рецепције…

-Зашто ниси спавала преслатка Јованице? Ниси ваљда неком другом срце дала, иако знаш да моје срце куца само за тебе? -звонким гласом јој одврати рецепционар гутајући је очима и одмеравајући њену пуначку фигуру.

-Да, дааа, за мене и још њих пет… Прескочи удварање драги мој, заиста нисам расположена…

-Кажи онда срце моје како могу да ти поправим дан?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]