Mihajlo Manojlović: NA VRELINI ISPUCALE ZEMLJE (Vestern + Horor)

Nepregledna pustoš polako se odmotava svakim zvukom kopita od vreli, prašnjavi drum. Kopite, zveket mamuza i tiho šištanje vjetra jedini je zvuk koji ovom dolinom odjekuje. Pješčane sjene plešu na prijepodnevnom suncu. On posmatra tu igru crnim očima ispod oboda svoga šešira, dim se uvija iz cigare koja lijeno visi na uglu njegovih usana. Dolina, tako nemilosrdna za sve što diše na njenom tlu, ipak nađe svoj smisao za igru, pomisli.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: НЕМА МЕ (Јелена, жена које нема)

„У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.“  

Овога пута се не буди. Јасно га видим пред собом, хладног као камен и усправног као бор. Знам да и он мене види. Да има контролу над својим телом сада би протрљао капке у нади да ће га, након поновног отварања очију, мој лик и даље чекати на истом месту. Овог пута се нећу крити.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: XXV (На Дрини ћуприја)

Бомбардовање се одавно завршило, нема више засипања шрапнелима, као да се над Вишеградом поново надвио онај мирис срећног и мирног краја деветнаестог столећа. Срби су још1914. године, повлачећи се, разорили још једно окно моста, сада не зјапи само празнина седмог стуба, зелена речна вода види се на два места.

Рат се завршио пре готово три године, и сада у Вишеграду вијоре заставе других боја. Застава нове државе састоји се од три боје, горње плаве, средишње беле и доње црвене, на њој се такође налази орао, онакав орао који су становници Вишеграда, пре рата, а и у рату, још само могли видети из даљине.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]