Богдан Рапаић: ПЛАНИНСКА СЛИКА (Јован Грчић Миленко, „Планинска слика“)

Не знам да ли си чуо, бар су мени тако испричали, причу како је умро Јован Грчић Миленко? Немој ме држати за реч. Друга прича прича да је умро од туберкулозе. Јадник још није навршио ни тридесету. Рекли су ми да је пронашао извор бајан, ономад кад се вратио из Беча. Отишао је на Фрушку гору, сигурно, свежине да се надише, мада су причали и да је то било у кршној, дивљој гори.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ВИДЕЋЕМО КАД ПРОЂЕМО И МИ (Милета Јакшић, „Ствари које су прошле“)

– Ију! Кипи!

Мачка се тргла иза сна и придружила општој врисци власнице и старинског метала на рингли. Пена се слива низ огорелу џезву. Користи је често, за све паре. А и ближа је лонцу него каквом филџану. Кухиња јој није најомиљенији делокруг, али турски гени њене бабе не дају јој мира. Срећа па никада није научила да правилно одмери количине. Биће доста за сад. Прошлост чека.

Прашњаво клатно сата удара о унутрашњост њене главе док ишчекује да окретање шоље дочека свој дневни ред.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: (САМО)УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

„Није ново мрети пре свог часа,
Ал ни живот није новост права.“

Пише моја крв, али не и моји прсти.

Месецима ме посматрају. Прате ме ревносно. Једнако осећам присуство сенке крај себе у сваком тренутку. Мислио сам да лудим. Алкохол, знам одраније како то иде. Мисли ми се роје док се не скупе у облак који прети да окиша читаво моје постојање. Затим дође мало ведрине. Па опет изнова. Нисам луд.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СМРТ ИЗ МЕСЕЦА АПРИЛА (11. април 1977)

Жаку Преверу

„Мазга краљ и ја.
Умрећемо сутра.“ мумлао си Жак.
„Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.“ гледао сам те како кашљеш грумење крви у марамицу и тражиш ми пепељару.
Крв тече, земља се окреће.
Очи су ти биле никад истуреније.
„Пикасо је имао муда.“ рекао си изненада. Што ли си у том часу на њега мислио?
Чујем да је и даље пред платном. Чува пепељару од слонове кости што си му даровао оног 26-ог априла 1937.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]