Anabela Kuridža: ĐAVOLE, MOJ BOŽE!

Onaj slon što mi svakog jutra leži na grudima i čini da osećam kao da i sam postajem krevet na kome ležim, ležao mi je i jutros na grudima. U glavi mi je odzvanjala rečenica iz sna, koja je nadglašavala svaki moj pokušaj da pomislim nešto svesno. „A ti ćeš kao meso zauvek da razmišljaš o tome.“ Ko mi ovo poručuje? Možda onaj ja iz svog zauma, onaj ja, koji nije siguran da li je taj glas bio njegov glas, Božiji ili ko zna čiji. Ali ja sam se mirio s tim, da, da, da! Ja ću kao meso… Ja ću kao m e s o, zauvek da razmišljam o t o m e.

Uvek je sedeo ispred mene. Činio je to da pred sobom ne mogu da vidim, uvek bi se morao podobro iskriviti da bih video nešto od njega. Rukama mi je vadio oči i gledao kroz njih, dajući mi na znanje da je to ono što i sam želim da vidim. Kad sam sedeo, sedeo mi je u krilu, za glavu viši od mene. Kad sam hodao, hodao je korak ispred mene, a mogućnost da ikad budem ispred njega nije postojala. Kad sam trčao, usporavao mi je hod, o njegova stopala sam se saplitao. Kad sam pokušao da bežim, ponavljao mi je „Ne možeš da bežiš, jer je svaki beg povratak onome od čega bežiš.“ Tad su mi noge otkazivale, a tlo pod nogama postajalo je bezdan. Kad sam govorio, upadao mi je u reči, tako da više nisam znao šta govorim ja, a šta govori on. Izgledao je kao ja. Ako bismo stali jedan do drugog, ne bi bilo razlike. Jedina razlika bila je što je on imao rogove. Naslanjao je svoje rogove na moje slepoočnice, gledajući me pravo u oči. Njegovi rogovi postajali su moje rane, moje živo meso. On je bio moj Đavo. On je bio moj Bog.

Dragi M,

Nisam siguran jesam li sposoban odgovoriti na tvoja pisma. Nisam siguran imam li u sebi tu moć da izrazim ono što je u meni ostavila svaka tvoja reč. Ja znam da ti znaš… Ja osećam da ti znaš… Ne, ja osećam da ti osećaš šta si ti meni, a osećati je uvek bilo mnogo više od onog svakog „znati“. Osećam da osećaš! Razmišljao sam mnogo o nama. Rekao bih da sam razmišljao mnogo o tebi i sebi, ali to je nemoguće. Kad razmišljam o tebi bez sebe ili o sebi bez tebe osećam nešto kao umiranje. Tu gde si ti, tu sam ja. Razmišljao sam mnogo o moralu, o granicama, o mogućnostima. O! Sve bi bilo drugačije, sve bi bilo lakše da smo druge vere, druge nacije, da smo bilo šta drugo, a mi smo prosto isto… Isto i zato nemoguće. Osećam te kao zid u koji mi duša ulazi, zid kojem duša daje dušu, ali sa kojim se telo sudara i raspada na paramparčad i tu ostaje, bez mogućnosti za dalje. Svaki trenutak sa tobom bio je jedan svet za mene. Sa tobom sam imao milion svetova i svaki sam voleo. Ali vredi li srušiti svet zarad života? Ili ima vrednost živeti život bez sveta? Ja više nisam siguran. Znaš… U momentima kad sam klečao iskrivljenog lika pred sobom i tresao se u svojoj nemoći, pred svojom nemoći, bespomoćno sam gurao sebi masku na lice. Prvu, drugu, stotu. Svaka je klizila i svako razdvajanje maske i lica je peklo, a lice je uvek ostajalo ogoljeno i krvavo. Neka lica su, valjda, isuviše iskrivljena da bi na njima stajala maska. Ali tek onda, sa rukama beznadežno sklopljenim preko kapaka vidiš da nisi sam. Postoji tu još neko ko, isto tako iskrivljen, kleči pored svoje maske, sa priljubljenim dlanovima uz kapke i vidi. Vidi. Tebi na tome hvala, ti si video. I pustio mene da vidim. Ovo je moje poslednje pismo, od sutra na ovoj adresi živi samo moja majka.

S ljubavlju, zauvek ću te pamtiti kao svoj Svet koji sam srušio zbog života… “

Zatvorio sam pismo, adresirao ga i poslao. Sledećeg dana zvanično sam postao student Bogoslovije, a u holu fakulteta na svakoj tabli je pisalo „A ti ćeš kao meso zauvek da razmišljaš o tome…“

Published by

One thought on “Anabela Kuridža: ĐAVOLE, MOJ BOŽE!

  1. „Anđele moj brate“ ili što bi Anabela rekla „Đavole moj Bože!“. Zavisi kako ste počašćeni – dobro ili kao junak ove priče, malo lošije.

    Odabir drugovanja budućeg bogoslovca sa demonom, što je paradoksalno, samo po sebi je, uz to, i fascinantno. A ovako doživljeno i opisano je još više.
    Ima u pismu Anabelinog prepoznatljivog promišljanja i emotivne finoće, sve sa dozom odmerenosti u priči.
    Jedna od najdražih.

Comments are closed.