Анастасија: Борба

Ни сама не знам шта сам мислила у том тренутку. Дах ми је постајао све краћи, а откуцаји срца све гласнији. Клаустрофобична сам. Да ли су то они знали када су ме затворили овде? Моја једина жеља је била да побегнем из мале, уске, мрачне просторије. Тама ме је обузимала све више. Узалуд сам покушавала да отворим метална врата, узалуд сам звала помоћ. Села сам на прашњави под јер нисам могла више да се држим на ногама. Талас мисли ме је преплавио. Зашто сам затворена и колико дуго сам већ овде? Цео дан или само неколико сати? Последње чега се сећам јесте разговор са пријатељем у пасажу. Сели смо у мој омиљени кафић окружен цвећем, док се са радија чула моја омиљена песма. У тако пријатној атмосфери кренула сам да му отварам душу и причам о свему ономе што ме мучи. Одједном као да се десио прекид филма. Да ли сам се после тог разговора вратила у стан или ме је мој најбољи пријатељ отео? Зар би ме он отео? Мора да је неко већ пријавио мој нестанак, ако не онда ће то учинити ускоро. Који је њихов мотив? Зашто би уопште неко мене отео? Да ли је ово моја казна или ја испаштам за неке почињене грехове? Заиста се не сећам да сам начинила толико велику грешку. Уосталом ову патњу нико не заслужује. Тада сам зачула гласове који су допирали са друге стране врата. Устала сам се и пришла ближе вратима како бих чула о чему говоре. Мушкарац и жена су се свађали. Гласови су ми били познати, али нисам никако могла да их повежем у глави са особама. На тренутак ми се јавила луда мисао у глави да би један могао бити мој, али ту мисао сам брзо одагнала. Само се надам да неће искалити свој бес на мени. У том тренутку малени прозорчић на вратима се отворио и угледала сам добро познате очи. ,,Време је да изађеш”, рекао је и откључао тешка врата. Закорачила сам у белу собу, од силне светлости у једном моменту нисам ништа видела. А онда су почеле да се појављују све јасније слике. Испред себе угледала сам ринг који је био спреман за бокс меч, а са леве стране мог најбољег друга и- себе! Уследио је шок, мислила сам да ћу се онесвестити. Како је то могуће?! Како могу да се налазим на два места у исто време? Да ли је ово неки сан или сам већ мртва? ,, Да ти објасним”, започео је он, ,,ово ниси стварно ти. Ово су сви твоји страхови, бриге и проблеми, ово су твоји унутрашњи демони на једном месту. А сада борба! Уђите у ринг, време је да коначна борба почне”. Приближила сам се мрачнијој верзији саме себе, и заиста она је имала демонско обличје. ,,Како је ово могуће?”, једва да сам од шока успела да изговорим. ,,Немамо сада времена за објашњења”, био је упоран мој пријатељ док ми је стављао боксерске рукавице, ,,срећно! И само да знаш да сам на твојој страни”. И тада се зачуо звук пиштаљке. Борба је стварно почела. Уследио је и први ударац, нисам била спремна. Колико само боли, ово сигурно није сан! Демонска верзија ме је упорно изазивала погледом на даљу борбу. Покушала сам да узвратим ударац али је она једноставно била бржа. Уследили су нови ударци, један за другим. Пала сам на под. Крв је кренула да ми тече из расечене доње усне. Ударала ме је тако снажно да сам помислила да ће ме убити. Убиће ме сопствени демони. Одједном она је стала и злобно се насмејала ка мом пријатељу: ,,Превише је слаба. Рекла сам ти да ће изгубити”. Тада се он продерао гласно: ,,Устани и бори се!” А онда се у мени пробудио онај чувени инат и тврдоглавост. Скупила сам последње атоме снаге и успела да устанем. Кренула сам у напад и узвратила први ударац, затим други и трећи. По први пут након дужег времена осећала сам се надмоћно и снажно. По први пут сам помислила да постоји ипак могућност да ја победим. Демони су кренули у контранапад, али баш тада ја сам помислила на све оне људе за које треба да се борим и на све оно што ме чини срећном и испуњеном. У глави су се редале слике мојих родитеља, пријатеља, места на која волим да одлазим, али и сва она која желим да посетим, затим рефрен омиљене песме, књиге, филмови и авантуре које сам доживела. Укратко све оно што чини један људски живот, а људско биће испуњава љубављу и срећом. Тада као неком магичном силом демони су се одбили од мене и вриштећи напустили просторију попут неког црног облака. Зачуо се аплауз публике која се створила ниоткуда, трубе су засвирале победничку песму док су конфете падале свуда по мени. Ја сам само збуњено гледала у насмејана лица драгих људи који су били у публици. У том тренутку све се изненада прекинуло као што је и почело. Опет сам се налазила са пријатељем у оном истом кафићу што је мирисао на пролеће. ,,Хеј, јеси ли добро? Одлутала си на тренутак. Надам се да нисам био превише оштар, али хоћу рећи да мораш сама да решиш све оно што те мучи изнутра. Суочи се са ‘демонима’. Сети се шта те чини срећном и бори се за то”. На то сам се само благо насмејала: ,,Да, мислим да ћу баш то да урадим”.

Published by

3 thoughts on “Анастасија: Борба

  1. Sjajna stvar ovog teksta je što verujem da svako može da se pronađe u njemu jer svi mi vodimo svoje bitke sa demonima, uspešno ili manje uspešno. Dobra stvar je što ovde nailazimo na srećan kraj, u koji i inače tako jako želimo da verujemo i koji tako ohrabruje i motiviše (skoro kao jeftini Lajf koučevi i motivacioni govornici 21. veka, samo naravno kvalitetnije i sa većom umetničkom vrednošću). Slikovito napisano, može čak da se zamisli kao kratak film. Pohvale!

  2. Овде је занимљива сама порука, која може да се протумачи и као одговор на све оне књиге ,,популарне спихологије“. Док нас оне уче да стварамо свет у који ћемо да побегнемо када нам је тешко; овде је напротив порука да се са својим демонима суочимо.
    Похвале!

  3. Priča fenomenalno drži pažnju od početka do kraja. Radnja, likovi, preokreti, neizvesnost sve je zastupljeno sa merom i poentom. Uvek se obradujem srećnom kraju jer to znači da i sam autor tome stremi u svom životu, a priznaćete da bez optimizma, koliko god precenjeno zvučalo, ništa nije moguće. 🙂

Comments are closed.