Анастасија: ЈУТРО ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ (Стварносна проза + Историјска проза + Омнибус)

А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
,,Ламент над Београдом“, Милош Црњански

06.04.1941. Београд

У раним јутарњим сатима грађане града Београда пробудио је гласан и продоран звук. Нису могли ни да наслуте какав их хорор чека у стварности наспрам њихових лепих снова које су све до малочас снивали. Звук је постајао све јачи и јачи. Авиони су пробијали звучни зид, зујање све јаче, а затим су уследиле експлозије. Бомбе су кренуле да прекривају успавани Београд. Управо те бомбе пробудиле су између осталих и две сестре Љубицу и Милицу. Да ствар буде гора тргле су из сна и уплакано двоје Миличине деце. Београд се рушио, све се тресло као да је у току најснажнији земљотрес. Народ је кренуо да излази на улице у пиџамама, спаваћицама, кућној одећи, без икаквих ствари. Збуњени тумарали су улицама, вриштали, плакали, јаукали. Бомбардовање није било најављено. Међу свим тим светом нашле су се и ове две сестре и двоје мале деце. Једна је носила једно а друга друго у наручју. У локалу испод њиховог стана била је њихова кројачка радња. Толико година мукотрпног рада сада је бачено у пропаст, јер сам врх њихове зграде захватио је пламен. Милица, млада разведена жена непрестано је плакала и грлила час ћерку час сина. Деца су вриштала, а тај исти врисак будиће их из сна још много година касније. Љубица је одједном одлучно кренула назад у зграду.

,,Где ћеш?! Јеси ли полудела?!“

,,Морам назад…Бакин стари ланчић је остао унутра. То је наше наслеђе.“

,,Љубице! Јебеш наслеђе! Наше наслеђе управо уништавају. Бежимо одавде.“

Љубица се није обазирала на сестрине речи и улетела је унутра. Дим је обухватио целу зграду. Трчала је до стана. Желела је да тај исти ланчић који су оне наследиле од своје баке једном тако наследе њена деца или Миличина. Улетевши у стан брзо је потражила стару кутију коју су држале на врху ормара. Након 10 мин Љубица се вратила на улицу са браон кутијом у једној и пасошима у другој руци. Сви заједно кренули су да трче низ улицу ка било каквом склоништу. Пролазиле су поред јадних људи и жена који су запомагали међу рушевинама. Нису могле свима ни да помогну, нису имале времена. Трчале су преко камења, рушевина, пепела, стакла, сломљених снова и узалудних надања.

Месец дана касније две младе жене и двоје деце напустили су Београд и емигрирали у Ирску.

23.04.1966. Београд

,,Тетка закаснићу на сопствено венчање!“ девојка у раскошној венчаници нестрпљиво је чекала да њена тетка пронађе дуго спомињани стари ланчић.

,,Не брини нећеш“ смирена жена, на почетку 50-их година стављала је ланчић са плавим драгуљима својој сестрични Ани. Плави драгуљи истакли су невестине морско плаве очи и употпуниле целокупну слику. У том тренутку у собу је ушла нешто старија жена да провери да ли је ћерка спремна.

,,А где је Иван?“ ,упитала је невеста за брата.

,,Доле, испред, чека нас. Време је да кренемо.“

Милица је опет плакала, али овај пут од среће јер ипак удаје ћерку. На путу ка општини две жене су разговарале.

,,Љубице, морам да те питам. Да ли ћеш стварно после 25 година напустити Ирску и вратити се назад у Београд? Мислим Ана се игром случаја венчава у Београду јер је Марко Београђанин, али ти ми ниси јасна. Напустићеш све што си тамо изградила и вратити се овде?“

,,Хоћу, јер знаш како ово је наше наслеђе, ово је моја држава и овде ја припадам.“

Published by

One thought on “Анастасија: ЈУТРО ЋЕ ПРОМЕНИТИ СВЕ (Стварносна проза + Историјска проза + Омнибус)

  1. Izuzetno mi se dopada naslov Vaše priče, Anastasija. On se uklapa sa celokupnom tematikom, jer će se završiti optimistično, počeće nekim nemilim odgadjajem da bi završetak dao nadu u bolje sutra. Primećuje se neopisiva ljubav prema nasledju svoje porodice i prema sopstvenom narodu čak i nakon mnogo loših uspomena. Veoma lepo i sentimentalno 🙂

Comments are closed.