Анастасија: Пут (Стварносна проза + Уметничка прича)

Још један мрачан и кишан дан у низу. Киша је устаљеним ритмом падала већ по ко зна који пут тог месеца. А био је тек почетак септембра. Мамуран од синоћњег вискија, Виктор се напокон пробудио. Није му страна ни мучнина, ни упоран бол у глави ни избрисане сцене од прошле вечери, на све то је већ навикао. Некада успешни композитор, а сада 35-годишњак који све више упада у вртлог алкохолизма, лаких жена и психоактивних супстанци. Замршене дуге косе, са брадом од неколико дана и даље је изгледао неодољиво.  Имао је ту срећу и несрећу да је стекао светску славу врло млад и тако искусио добре и лоше стране славе. Са свега 15 година био је проглашен за најперспективнијег младог композитора, а годину дана касније објављује свету своју прву композицију, а затим другу, па трећу…Говорили су да је он нови Брамс. Сви су мислили да ће његова музика покорити свет. Као и све остало у животу тако и слава не траје вечно. Није могао да живи на рачун старе славе, а ново дело није створио већ 5 година. Убијао га је тај недостатак инспирације. Имао је осећај као да он више нема сврху на овој планети. Погледао је на телефон и видео пар пропуштених порука и позива. Све је изгледало тако неважно. Тада као да је нешто кликнуло у његовој глави, изјурио је из куће, сео у ауто и упустио се у путовање. Куда је ишао ни сам није знао. Након 15 мин изашао је из града. Није чак упалио ни радио, седео је у мртвој тишини и размишљао о прошлости. Где је погрешио? Очигледно да је у свом животу скренуо на погрешан пут. Отворио је прозор и допустио лаганом поветарцу да уђе. Први слом десио се пре 4 године када је његов најбољи пријатељ погинуо у саобраћајној несрећи. Део њега је тада умро са њим. Годину дана касније оставила га је вереница. У кратком временском року изгубио је две драге особе, остао је сам и изгубљен. А свет је тражио нова ремек дела. Узалуд је добијао ангажмане када није имао инспирације и све што би покушао да створи није вредело. Његов лик био је на свим насловним странама, а данас га се више нико ни не сећа. Убрзо је стигао до једног малог села, окруженог планинама и шумом. Паркирао се и изашао да прошета. Село уопште није било тако мало како се на први поглед чинило. Лутао је по непознатом селу као што су његове мисли изгубљено лутале по његовој глави. Дошао је до средине села где је било велико раскршће и тамо угледао огроман кип неког њему непознатог човека. Сео је испред њега и помислио којим путем да крене. Налазио се у неком зачараном кругу. Живот као да је пролазио мимо њега, без икаквог дешавања, наде или успеха. Када би само добио неки знак, било шта што би му рекло где да иде и шта да ради. Мислио је када би опет успео да искомпонује нешто вредно помена да би његов живот поново добио стари сјај. На исти тај споменик долетела је једна шарена птица какву до тада нигде није видео. Птица је запевала неку задивљујуће лепу мелодију. Мелодија је у исти мах била охрабрујућа и весела. Виктору је тада пало на памет да је запише. Извадио је из џепа папир и оловку (увек их је носио са собом) и кренуо да ниже ноте. Као из неког пепела кренуле су да се дижу, да стварају магију. Виктор је записивао ноте са таквом лакоћом као да паузе никада није ни било. И сам је био изненађен. Птица је одлетела, изненада као што је и дошла, а Виктор је одлучио да се врати истим оним путем којим је и дошао. Да, имао је почетак композиције, верује да ће бити добра, верује да ће овај пут стварно успети, опет верује у себе. Одмах ће да назове свог менаџера јер има сјајне вести да му саопшти. Јурио је до куће што год је брже могао. Прекорачио је дозвољену брзину иако је возио кроз насеље. Сада ништа више не може да га заустави. Мелодија је била све гласнија у његовој глави, обузимала је његово тело као нека јака сила. Толико је било снажна да је на тренутак зажмурио. Управо тренутак је био довољан да се испред Виктора на путу појави дете. Снажан ударац и врисак пробудили су Виктора. Магија је нестала. По шофершајбни је угледао крвав траг. Шокиран седео је за воланом читав минут, а онда је излетео напоље. Угледао је девојчицу у крваво белој хаљини у несвести. Убио је недужно дете. Мелодија је опет почела да се јавља у његовој глави. Са једне стране имао је ново уметничко дело, а са друге почињен грех. Да ли да побегне док га неко није видео? Могао би да настави са својим животом и врати стару славу. Могао би опет да буде успешан и срећан. Или да назове хитну помоћ и помогне недужном детету, а ако девојчици више нема помоћи бар да призна злочин? Којим путем ће Виктор кренути? Мелодија је поново била све гласнија и гласнија док су му ноте опет играле пред очима.

Published by

2 thoughts on “Анастасија: Пут (Стварносна проза + Уметничка прича)

  1. Interesantna priča. Počinje kao nevina muka koju ima jedan umetnik, a završava se kao podmukli odabir koji mora da napravi. Sviđa mi se što se na realističan način prikazuje umetnička blokada koja sve nas može da zadesi, kao i način na koji je ta blokada uklonjena (nečim jednostavnim i neočekivanim, kao što je ta ptica). Odluka koju mora da donese je još jedan dobar prikaz naših konstantnih borbi kojim putem ići, onim koji će biti dobar za nas ili onim koji će biti dobar za drugog. Pohvala za autora.

  2. U priči mi se dopada prstenasta struktura kojoj teži autor/autorka, imamo blokadu, pa ponovno uzdizanje pa moguću blokadu i kreativno uzdizanje! Bravo za izbor završetka, jer teško je ubiti čak i one nevine nerazrađene likove u svojoj priči! Bravo za psihološku motivisanost lika! Možda bi to pravi umetnik zaista i uradio, umetničko delo ne zavisi od broja žrtava podnetih za delo, ono mora nastati! To je koleginice/kolega u vašoj priči originalno, surovi način nastajanja umetničkog dela. Ime lika je zanimljivo Viktor, kao pobednik, taj motiv spomenika je isto vrlo interesantan jer većina umetnika i radi samo za buduće spomenike, podignute njima u čast. To su upravo oni umetnici koji ne bi patili od viška griže savesti. Zamerio bih samo neke kliširane elemente, neke kontradiktornosti u karaterizaciji lika, ali to je gotovo i nebitno. Stoga moram zameriti drugo, a zamerio bih stil. Stil pripovedanja mi je previše informativan, kao iskaz je i ima isuviše ispovedan ton. Kod vas ima pojedinih momenata gde dopustite da stil postane književan, umetnički ali se opet vraćate informativi, te vam se ne može puno zameriti jer ima i gorih! Obojite malo vaš svet rečima koje u sudarima sa onim drugim mogu eksplodirati u polisemiji! Možda je to stvar i mog ličnog senzibiliteta, a ne može se zameriti na onome što ni sam možda ne bi umeo bolje udesiti. Stoga nemojte zameriti, blagonaklona je ova kritika. Priča vam neodoljivo podseća na film „Whiplash“ bar u opisu težine umetničkog poziva.

Comments are closed.