Andrea Vranić: THE BIG FREEZE ’63 (Silvija Plat)

Sneg nema miris. Pada već par dana bez prestanka. Lale. Prošla je, čini mi se, večnost od kada sam ih poslednji put videla. Bili smo zajedno, zaustavio je auto pored polja lala. Nešto je vikao, nešto sam i ja vikala. Kao sveža krv crvene lale.

Reči. One plove vazduhom, lakše su od njega. Izgovaram ih neprekidno. A sneg ne prestaje da pada nedeljama. Sunce. Okruglasto, talasasto, potajno užareno. Sa naporom se probija kroz maglu. Sve boje se prelivaju u jednu – u belu.

Meteorolozi kažu da je ovo treća najhladnija zima zabeležena u Britaniji. Verujem da će i ona, kao i svi antikviteti, dobiti svoje ime i počasno mesto u istoriji. Reke, jezera, mora – zamrznuta. Osećam, uskoro će i šljunak biti smrznut.

Medenjaci. Smeđi, vrući, domaći medenjaci. Tek izvađeni iz rerne. Topli miris cimeta ispunjava kuhinju, prolazi kroz trpezariju i plavi čitav stan. Plačem u sebi. Smejem se, van sebe. Medenjaci. Nikolasova omiljena hrana.

Dupla prozorska stakla. Ona spoljašnja oivičena mrazom. Izgledaju kao neverending božićna idila. Toga se najviše gadim. Razglednice sa slikama savršenih porodica. Majke. Nepunih mesec dana prinudnih novogodišnjih praznika. Deca su nemirna danju. Ja sam nemirna noću. Praznim se po stranicama dnevnika.

Sama. Elektrošokirana ponovo. Isprva srećna i očišćena. A onda ponovo zarobljena. Zdrobljena. Nekada moram da čuvam sebe. Od sebe. Ogledalo odgovara pogledom prezira. Nezadovoljstva, prevelika očekivanja, teret uloge. Preispitivanja. Koga ja lažem?

Pahulje zadihane bauljaju po kuhinji, traže mir. Nalaze ga u nestajanju. Logično. Bila sam u marketu. Ispred njega sam uhvaćena za rukav. Rekla je: vi posedujete neverovatnu sposobnost da preispitujete sami sebe. Koga ona laže?

Frida je dobila ime po Fridi. Ona je alergična na cimet. Nisam utvrdila za koga bi još, to mogla da bude informacija od važnosti. Izlazak iz stana nam je onemogućen zahvaljujući snegu. Pada već dugih mesec i koji dan. Ako bih sad skočila, ugušila bih se u njemu.

Danas sam našla ceduljicu sa mojim imenom. Zabačena ispod tepiha, nepoznatog porekla. Slobodna. Ispunjena i slobodna, iako sneg još uvek pada. Danas sam ponovo razmišljala o smislu života. Mog života.

Buka. Jaki udarci nejakih nožica po podu hodnika. Nepotrebna galama. Sneg je zatvorio i škole i vrtiće. Čestrdeset i pet dana uzastopno pada. Kada sam drugi put pogledala na sat, bilo je dva sata i jedanaest minuta. Da li je stao sat, ili je vreme stalo?

Sneg. Njegova belina me smiruje. Srećna sam kada sam slobodna. Više ne osuđujem sebe. Da li postoji neko ko nije? Mališani spavaju, dok mene preplavljuje osećaj sigurnosti, bestežinstva. Bez krvi, bez lala. Spokoj i zauvek završena potraga za njim.

Published by

One thought on “Andrea Vranić: THE BIG FREEZE ’63 (Silvija Plat)

  1. Искрено, читајући Андреину причу имала сам осећај као да читам редове које је исписала сама Силвија Плат. Већ је утврђено да Андреа има сјајан стил и да је врло талентована за писање прича што је показала на овом курсу, тако да ме не изненађује њено умеће да уђе у сам Силвијин лик и да „постане“ на кратко Силвија.
    Андреа је сјајно искористила мотиве које можемо пронаћи у поезији ове песникиње (обратимо пажњу на мотив црвених цветова – овде лале, и на пар песама Силвије Плат као што су „Лале“, „Булке у јулу“, „Булке у октобру“ и слично – увиђа се да је Силвија често користила мотив црвених цветова: лале и булке, а то чини и колегиница у својој причи).
    Да не спомињем саму белину која асоцира на болницу, као и електрошокови – биографски моменти Силвије Плат које је често убацивала у своју поезију, с обзиром да је била лечена 1953. године након првог покушаја самоубиства, али и касније.
    Изванредно, Андреа! Нисам ни сумњала у твоје умеће!

Comments are closed.