Богдан Рапаић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

Први дан јесени, пас ме запишао већ два пута. Реткост.
Као и увек, стојимо Горан, Велибор и ја.
Горан је данас посебно ћутљив, не воли кад почне јесен, алав је, воли сунце.
Мене глад већ полако пролази, заситио сам се.
Велибор нам се подсмева, он се целе године храни.
Испод нас је аутобуска станица.
Скоро су мењали бетон, пресвукли су улицу, мењали су и топловодне цеви. Запрепастио сам се кад сам видео шта се налази на само два метра испод земље. Песак, сам песак, песак морског дна. Некада је ту стварно било Панонско море. Некада су рибе туда ходиле. А сад смо ту Горан, Велибор и ја. Корење нам је тако плитко.
На аутобуској станици стоји жена, сама, носи црвени кишобран. Кишобрани тако лепо изгледају кад се гледају одозго. Но њен кишобран није отворен. Кажем Горану да ми није јасно зашто га је понела, данас неће бити кише, Горан тужно одговара да мора да је због јесени. Одмахујем. На станици јој се придружио господин црног капута, он нема кишобран. Видиш, кажем Горану, овај пут ми не одговара, стварно је тужан. Аутобус је наишао и одвео их.
Велибор ми каже да данас гаврани гракћу гласније него било који други дан у години, кажем му да то нисам до сад приметио, он се брани да је то схватио пре неколико година кад је почетак јесени био посебно хладан. Каже то је зато што дан и ноћ подједнако данас трају. Питам га је л тако и у пролеће онда. Понекад помислим да Велибор из чисте досаде измишља, но сви песници су лажљивци.
Преко пута нас је школа. Деца су увек гласна, радују се не марећи за доба године. Одрасли су тако другачији од њих, Велибор потврђује. Најмлађи се из школе увек враћају прљави. Старија деца се угледају на одрасле, то је тако тужно.
На станици сада има десетак људи, аутобуса нема већ неко време, говорим Велибору како се људи погубе у јесен, доказ је у њиховој изгубљености како и шта да обуку, неко је у шушкавцу, неко у мајици, неко у прслуку, неко у хаљини. Велибор се смеје, он је луцкаст, не мари за јесен као Горан. Покушавамо Горана да орасположимо, али не иде нам. Њему је јесен за све крива.
Ноћи смрде кад почне јесен, каже ми Велибор одједном озбиљан. Људи се греју на све и свашта, убацује се Горан, али одмах се враћа својој патњи. Сама помисао на огрев изазива нам језу.
Људи су тако надобудни, јесења меланхолија помути им и ум и разум, брбља Горан. Ни ти ништа ниси бољи, вели му Велибор.
Сунце нас напушта све раније, многе птице су отишле, није ни чудо што у јесен меланхолија влада. Некад ми падне на памет да људи имају четири темперамента по четири годишња доба. Сангвиник би било лето, меланхолик би била јесен, флегматик би била зима, а колерик пролеће. Сваким човеком влада неко годишње доба. Иако су Грци поредили са елементима, ја поредим са добима. Горан ми каже да лупетам глупости и да превише обраћам  пажњу на људе. Велибор цокће и говори да се манем људи. Мени су они занимљиви.
Дошла је јесен и то је најбитније.
Данас је први дан јесени, Горан и ја смо поспани, ускоро ће нам сан, Велибор се смеје, лако је њему.
Њему лишће не опада.

Богдан Рапаић

Published by

One thought on “Богдан Рапаић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

  1. Уколико сам добро разумела, ово је разговор три дрветa кроз који видимо различита схватања јесени у односу на то је ли у питању листопадно дрво или не. Јако занимљива прича која може бити темељ за нешто много дуже.

Comments are closed.