Богдан Рапаић: МОЋ ЈЕЗИКА

Моћ. Има ли веће моћи, од моћи Језика? Прохте ли ми се да кажем како из моје три главе, расте седам дана, у којима се крије сваког универзума тајна, Језик ће то поднети. Језику то није бесмислица, то је бесмислица договора многих глава који су заборавили шта Језик значи. Главе се договоре, шта је тачно и шта је смислица. Језик је моћан, и човек га има, а у ствари Језик њиме влада. Прича је безброј и исто толико је има свака глава. Но човек јесте прича и ништа друго. Кад не би било човека, Језик не би имао чиме да влада. Човек му је роб над којим спретно, ево већ управља, одвајкада. Пошто је Језик све дозволио, допустио је својим робовима, да им буде несхватљиво ко с ким ту влада, да ли они Језиком или Језик њима. Језик је дозволио човеку да измишља приче, дао му је слободну вољу, да се игра, да тугује, да патетише, да се заноси, да лаже и да каже истину. Језик тако испуњава све нас и налази се у свима нама.

У почетку био је само он. Да ли му је било досадно, да ли му је било празно, нама, човеку, никад није открио. Само нам је одредио да је био пре свега и да је онда био на почетку и на почетку свих нас. Језик је светло, пре светла, и надјачава све мракове и безјезиковне крајеве. Кад је пожелео, настао је. Кад је пожелео, створио је свет, а онда и човека да може да му прича о том свету, али човек га је преварио и измислио је причу о свету, па зато сада мисли да влада светом. Јер Језик ипак није створио човека од себе, него само налик себи, зато га и човек не познаје у целости, већ траг по траг открива слику које је он, само налик. Једног дана помислио је да је преварио самог себе јер је створио човека, па му је открио своју сенку. Страшно се Језик запрепастио кад је видео човека да ужива у његовој сенци, јер се тамо не види човеков мрак. Дуго се размишљао како да реши своју грешку. За човека је створио Живот и Смрт, но то није било довољно. Дуго је  туговао над грешком, док се једног дана није разбеснео. Тада је замрсио човековој глави језик, одузео му моћ које се данашњи роб не сећа. Јер сестра Језика то држи затворено међу својом децом, Словима која се не изговарају, већ само остају на Хартији који познају само Језик и његова сестра Писмо. Оног дана кад се Језик наљутио позвао је своју млађу сестру Писмо, коју је сам створио да не би сам себе заборавио. Она му је била захвална, а он ју је волео више него себе, јер се крио у њој. Увек му је помагала, али је волела и човека па му је дала да види и оно налик ње, па му је у руке ставила слова која се изговарају да их очима види. Језик се на сестру није наљутио кад је видео шта је Писмо урадила, јер је и он остао да се скрива човеку у ушима и срцу, да их устима изговара. Језик је остао да човеком влада, али да му се никад не обрати.

Језик иако  воли свог човека, казнио га је, јер је схватио да је грешка. Казна човеку се састојала од тога што му је Језик створио моћ Питања и моћ Одговора. Кад је Језик створио Питање и Одговор, наредио им је да никад не открију човеку првог и последњег себе, већ да човек лута у бесконачности свог незнања тачности, у ту сврху створио је Језик Истину и Лаж и дао човеку да их казује, без знања која је која. Затим је редом створио , прво Страх да се човек боји својих прича, друго Заборав да понавља своје приче, а затим и Свађу да човек супротставља своје приче којих се плаши и заборавља. Ово тројство преварило је Језик и створило Хаос, па је Језик морао да од себе да Мир и Љубав. Тако је настала Равнотежа. Од свега тога настало је Јуче, Данас и Сутра.

Моћ. Има ли веће моћи, од моћи Језика? Прохте ли ми се да кажем из моје главе како је све настало и да испричам причу о настанку Свега, Језик ће то поднети. Јер Језик ми даје слободу да му причам приче, да кроз њега тугујем, патетишем, лажем и казујем истину. Јер језик ми даје слободу да се играм, даје ми слободу да будем слободан, иако сам ограничен његовом бесконачношћу. Јер у Језику је истина, у Језику сам и Ја.

Published by

One thought on “Богдан Рапаић: МОЋ ЈЕЗИКА

  1. Што се тиче саме идеје добра је, али ми се чини да је прича могла да буде и мало разрађенија. На пример да се створи ,,језик“ као лик или да се измашта тај почетак самог језика. Када би то тако било разрађеније онда би могла да испадне некаква бајка о језику, а овако ако би се написало у стиховима могла би да буде ,,Химна о језику“.

Comments are closed.