Богдан Рапаић: ПАТЊЕ ПОЛИФЕМА МЛАЂЕГ

„Ух, петнаест до три, да не закасним“, рече Полифем млађи и упути се на заказани термин код психијатра.
Полифем млађи нагурао се у свој аутомобил, по обичају с муком. Обливао га је зној, није могао да се сети да ли је закључао стан, упалио је ауто, али га је убрзо и угасио. Истрчао је из аутомобила, попео се до стана. „Наравно да је закључано“ рече у себи и отфркну. Поново се увуче у аутомобил, једва, наравно. „Пет до три…“ Полифема млађег зној је све више обливао, у последње време изузетно је нервозан, осећајан, страшљив, „Ваљда стижем, ах, и та проклета врата, ништа не памтим у задње време, зашто ли сам тако одсутан?“. Врат га је пецкао, у ушима му је свирало.

Стигао је. „Касним само три минута, значи, док се попнем, зазвоним, па биће неких шест минута кашњења, психијатру то неће сметати ионако ће ми све наплатити.“
Врата је отворио сувоњави, средовечни човек, благог погледа.
„Ви мора да сте Полифем млађи?“
„Тај сам. Добар дан.“ рече он тананијим гласом него иначе.
„Добар дан. Благоје Лековић.“ рече психијатар и пружи му руку.
„Полифем млађи.“
„Изволите за мном. Можете ме звати Благоје.“
„И Ви мене.“
„Благоје да Вас зовем?“ насмеши се психијатар.
„Не не, Полифем.“рече постиђено.
Кад су се сместили Полифема запецка врат и задрхташе му шаке. Благоје му је по жељи скувао без шећера кафу.
„Па да чујем? Зашто сте овде?“ рече Благоје прекрстивши ноге и ставивши на њих свој блок.
„Ох, одакле да почнем… Знате, већ ноћима не могу да спавам. Уморан сам по цео дан, јер сањам, те снове, тако… Тако страшне и луцидне…“ причао је Полифем уздихано.
„У реду, реците ми шта то сањате?“
„Сањам своју пећину у којој сам одрастао, осветљену у свој својој лепоти. Но у сну сам беба и пружам ручице ка балдахину и осећам блаженство и све је савршено, али наједном соба се замрачи и напрасно се над мојим кревецем сенка Одисеја наднесе и маљаве му ручерде хрле ка мени и кидају балдахин, а ја онако немоћан, беба, кмечим и копрцам се, но он ме извлачи и зарива ми своју канџу у око. Тад се будим мокар од зноја, ухвати ме грозница, тресем се, некад и плачем, некад не могу да се померим, срце ми лупа, слепочнице пулсирају, до даха не могу да дођем. Након тога не могу да заспим, једноставно, не могу…“
„Хм, да, добро… Сви смо чули причу о окршају Вашег оца и Одисеја, иако је то тако давно било. Да ли сте Ви икада упознали и видели Одисеја?“
„Ма какви, никада, али ја сам детињство провео слушајући приче мог оца о Одисеју, само је о њему причао, чак би и у сну сиктао Никооо, Никооо, а онда би скочио из кревета и викнуо Одисеј! Колико сам се само пута тога нагледао… Шта год да смо радили он је причао о њему. Своју мржњу према њему пренео је и на нас, кад не бисмо мој брат и ја били добри плашио нас је да ће Одисеј доћи и ископати нам око. Мама му је увек говорила да престане да говори о томе. Јадница је с њим свашта претрпела, некад је знао и да се напије и да јој псује мајку људску и прети да ће да је поједе. Знате моја мама је била човек, њих двоје су се упознали кад је он ишао на санацију ране свога ока. Стварно ју је волео, због ње је престао људе да једе, те претње је само пијан изговарао. Нама никад није дао ниједног човека да поједемо, иако је мој млађи брат мене стално терао да пробамо. Кад год би ми поменуо да поједемо неког човека, а мени је искакао Одисеј пред око са усијаним ножем у рукама.“
„А какав сте однос имали са оцем, у тренуцима кад није причао о Одисеју?“
„Знате како, нисмо имали лош однос. Мада он је тако био пргав по природи, кад год бих свратио до деде Посејдона он би ми говорио да је Полифем најгори од свих његових синова по нарави, ја нисам имао тако лош однос са татом. Но ретко ме грлио… То је била мамина дужност, знате. Није ме нарочито обасипао љубављу, али да није било њега никад не бих дипломирао и магистрирао на пољопривредном факултету на департману за сточарство. Баш сад пишем докторат о узгоју коза. Али ме све то око Одисеја и тих ствари из детињства спутава. Одавно сам ја отишао са острва Киклопа. Са татом се понекад чујем телефоном. Знате шта ми каже? Али верујте ми, ово ми сваки пут помене. Каже, Сине мој, знаш ти како је кад човек не види, сви мисле да је свуда око њега црно и мрак, а у ствари је осећај као кад не видиш своја леђа, ту су, ал их једноставно не видиш. И понавља пар пута не видиш, не видиш. Он је већ остарео киклоп, то са Одисејом има ихахај како се десило, али не он и даље врти ту плочу. Често се и посвађамо због тога. Одатле сам стално нервозан, не излази ми се из куће, скоро ме је и девојка оставила, каже да сам незаинтересован, пасиван, да баљезгам о том Одисеју, да ми је у глави он, а не она, а ја не знам како да јој објасним ствар око тог проклетог Одисеја што нам је животе упропастио. Али добро… Верујте ми често тешим тату да га Одисеј није ослепео, никад не би упознао маму и имао брата и мене. Он гунђа на то. Некад помислим да би му вид био дражи него постојање нас троје…“
„Схватам да је Ваш однос са оцем компликован, да ли сте размишљали о некој групној терапији или нешто слично?
„Хахаха, па молим Вас… То је, то је дефинитвно немогуће.“
„Ох, већ је четири сата Полифеме, Ваш термин је готов, али видите овако, имамо неке основне одреднице: Ваш отац Полифем, Одисеј, ноћне море, депресивне фазе, анксиозност. Прописао бих Вам за сада само бромазепам, није као бенседин, знате бенседин баш успава, а бромазепам опусти, па попијте пре спавања један, а преко дана по потреби. Такође бих Вас замолио да своје снове запишете, чим се пробудите, па ћемо их протумачити заједно. Нек тако буде до следећег виђења за две недеље у истом термину. Је ли то у реду?“
Полифем разгрочених очију, не очекујући да ће се сесија овако брзо завршити, рече тихо „У реду.“
„Онда до следећег виђења и решићемо се ми тог Одисеја проклетог“ рече психијатар кроз осмех и затвори врата.
Полифем млађи, незадовољан, одгега се до аута, нагура се унутра и са сузом у оку просикта „Одисејјјј…“

Published by

3 thoughts on “Богдан Рапаић: ПАТЊЕ ПОЛИФЕМА МЛАЂЕГ

  1. Maksimalno kreativan odgovor na zadatak! Odlično „dopisana“ epizoda o Odiseju i Polifemu, i to na kvadrat, pošto saznajemo o čudovištu iz perspektive drugog kolena muka.
    Duhovita i tužna u isto vreme, kombinacija koja ne može da se ne voli + lepi detalji i vanserijska tema za doktorat! 🙂

  2. Лепо осмишљена идеја, оно што је могло да се замери јесте дијалог. Додуше њега си такође успешно решио, пославши јунака код психијатра, генијално.

  3. Veoma zanimljivo i komično napisana priča! Elementi mita su odlično uklopljeni u opis savremenog junaka. Samo je kraj mogao biti malo razrađeniji, nekako mi ova „suza u oku“ remeti zaokruženost priče.

Comments are closed.