Богдан Рапаић: ПЛАНИНСКА СЛИКА (Јован Грчић Миленко, „Планинска слика“)

Не знам да ли си чуо, бар су мени тако испричали, причу како је умро Јован Грчић Миленко? Немој ме држати за реч. Друга прича прича да је умро од туберкулозе. Јадник још није навршио ни тридесету. Рекли су ми да је пронашао извор бајан, ономад кад се вратио из Беча. Отишао је на Фрушку гору, сигурно, свежине да се надише, мада су причали и да је то било у кршној, дивљој гори. Шетајући наишао је на поток ведро- сјајан, што планински страх жубори. Кажу да је све слутило на то. Нека тама и тишина притисла је гору. У грању птице ћуте. Причало се да су биле све биљке ко у тузи. Кад је сео да се одмори, сигурно му је стисло груди, схватио је да по хладној горској стени, црна змија пузи.

„Зар на Фрушкој гори има шарки?“

Има, с једном се, ето и Миленко, нажалост, сусрео.

Published by