Богдан Рапаић: СЕНКЕ

Мртви немају сенку.
Ми смо остављени овде, тако смо осуђени. Предодређени,  добили смо задатак. Имао сам среће, мој човек мене је препознао. Приковани смо, померили се нисмо, има, има… не памтим. Оне непрепознате тумарају, због свог неуспеха другима се прикрадају и у посао мешају. А ми, дуго смо овде, чини ми се тамнимо, изгледа све више. Од таме смо и настали, али да не би светлости, било не би ни нас.  

Сећам се, једном давно био сам и ја део мог човека. Колико пута сам само чуо његово име, али не сећам га се. Он мени име никад није наденуо, а и што би, нама је забрањено да разговарамо са својим људима, морамо да се скривамо, и то је тапија. Ту смо да генеришемо невољу свог човека, његове мане, зловоље и све оно нежељено и одбачено. Можда сам некад и згрешио, усисавши нешто што нисам требао, или сам пак нешто прескочио. Знао сам и да га опседам, не би ли ме препознао. У титрајима га пецкао. То је био мој посао, бар су ми тако рекли. Све у свему добро сам задатак одрадио. Човек мој, мене је спознао.

Тада су ми и дали место поред мојих пријатеља сенки. Не причамо о својим људима, то је забрањено. И тако седимо овде и тамнимо, али ми не умиремо. Сенке не умиру, јер мртви немају сенку.

Published by