Богдан Рапаић: СМРТ ИЗ МЕСЕЦА АПРИЛА (11. април 1977)

Жаку Преверу

„Мазга краљ и ја.
Умрећемо сутра.“ мумлао си Жак.
„Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.“ гледао сам те како кашљеш грумење крви у марамицу и тражиш ми пепељару.
Крв тече, земља се окреће.
Очи су ти биле никад истуреније.
„Пикасо је имао муда.“ рекао си изненада. Што ли си у том часу на њега мислио?
Чујем да је и даље пред платном. Чува пепељару од слонове кости што си му даровао оног 26-ог априла 1937. Захвалан је на црно белој „Шаренило не би ваљало“ признао је „ Није Дора Мар заслужна, Превер је.“ у поверењу ми је дошапнуо, жалим што се тога нисам сетио тад, да ти одшапнем.
„Фиеста!!! И упамти рођен си да будеш паметан јер си глуп. Рођен си да спознаш и сазнаш. Не суштину… Не ни Бога, он ће остати тамо где јесте. Ма ништа, ништа несазнатљиво. То су само путокази. Земља је за човека. Човек је рођен за сазнатљиво. Спознај себе. Спознај човеков пут. То је све. Не заваравај се. Бесови компликују. Обећава ти Твој Жак.“ одједном си рекао здравим гласом.
Додао си ми већ догорели опушак, пепео је стајао усправно, дрзнуо се.
„И ја теби обећавам, драги мој Жаче. Умирићу Адријена. Камин није ни потпалио, малог фокстеријера сам извукао из замрзивача, спојио се са ледом, муке живе колико труда. Покопали смо га, мислим да је свечаност добро утицала на Адријена, а после смо свратили и до Мариног гроба. Каже ми да зна да је била у затвору и да је обилазила кулу Сен-Жак. Превидео си то драги Жак, није Адријен глуп, кад се па он џаба дурио. Планирам да га водим у лов на китове. Знаш и сам колико им се дивим.“ веровао сам у изговорено.
„77 је чаробан број.
Мазга од глади
Краљ од досаде
Ја од љубави“, поново си мумлао. Појело те Жак.
Фокстеријер је лајао. Он је довикивао са капије твоје име, кажем Ти, идаље над Брестом киша непрестано лије. А онда је дошло и то твоје сутра.

Сетим Те се, Jacques. А земља,
Земља се окреће и окреће,
са својим потоцима крви,
док и она сама (не)стане.

Published by