Богдан Рапаић: XXV (На Дрини ћуприја)

Бомбардовање се одавно завршило, нема више засипања шрапнелима, као да се над Вишеградом поново надвио онај мирис срећног и мирног краја деветнаестог столећа. Срби су још1914. године, повлачећи се, разорили још једно окно моста, сада не зјапи само празнина седмог стуба, зелена речна вода види се на два места.

Рат се завршио пре готово три године, и сада у Вишеграду вијоре заставе других боја. Застава нове државе састоји се од три боје, горње плаве, средишње беле и доње црвене, на њој се такође налази орао, онакав орао који су становници Вишеграда, пре рата, а и у рату, још само могли видети из даљине. Но и тај орао се променио сада, на своме штиту носи три грба, али за њихов спој су се битке и водиле. Заставу су метнули чак и на саму капију моста, чим јачи поветарац дуне, а Дрина увек са собом носи ветар, некако сенка увек падне преко турског натписа о задужбини Вишеграђана Мехмеда Паше Соколовића. Сада преко тих зјапећих рупа, не би ли се саобраћај, живот и проток Вишеграђана наставио нормалним током, нове власти натакнуле су жељезну конструкцију.

Тома Галус смогао је снаге и вратио се у Вишеград чак три године по завршетку рата. У својој мршавости и изнемоглости, која се идаље оцртавала на њему, као да ће заувек остати са њим као вечни белег на ратовање, Галус се држао усправно и достојанствено. Дошао је да види мост, окретао се лево десно као да не препознаје ту стамену грађевину и као да је то сасвим нови мост који надвладава моћну реку. На средини моста, на капији, угледао је у облаку дима, свог старог друга, Гласинчанина. Док му је прилазио у срцу осети тугу и непријатност, иако се намах, угледавши га зарадовао што види познато лице. Пришао му је на само два корака, а Гласинчанин га мутно погледа, кроз онај облак дима што је сачињавао готово ореол и испуњавао његов лични простор. Он одмах одврати поглед и као да су до малопре водили разговор, поче говорити:

-Све има свој рок трајања, и мост, и рат, и заставе, и људи.- затим  га поново погледа оним својим мутним погледом и настави уперивши прст ка узбрдици која води на Мејдан.- Алихоџа је лежао мртав неколико дана, док га нису однели. Ја сам сада добро. Доделили су ми ту неко имање, али нека неописива потреба ме тера да сваки дан дођем на капију моста и запалим цигарету.

Тома га је зачуђено гледао и није знао шта да му одговори, муцаво затим рече: – Па ево и ја сам добро… Нисам био 7 година у Вишеграду.

– Ах, ко ти крив?- одврати му Гласинчанин. – Ја се богами одавде уопште нисам мрдао. Мало сам пуцао, мало су ме пуцали. Сада сам добро. Имам имање. Знаш? И на њему животиње.

– То је добро.- за дозом упитниости изгвори Галус, са све већим сажаљењем према Гласинчанину.

– Можеш навратити некад на ручак. Одлично печем месо. Знаш? Не кољем животиње, давим их. Углавном напуним појило водом, а затим убацим кокошку унутра и држим је све док се не удави. Месо је доста укусније када крв остане у њему. Кад би их клао, месо би изгубило ону свежину и сочност, крв исцури. Знаш? Сигурно се питаш зашто у води, а не једноставно овако рукама или каквим гајтаном, свиленим као Турци. Покушао сам и то, но онда месо постане тврдо, ваљда се животиња од силног страха згрчи, па јој се и месо укрути. Но печем само кокоши и пилад, немам баш толике снаге да убацим целу свињу у појило. Можда би ти могао да ми помогнеш, имам једну свињу ценим да има око стотињак кила. Успели бисмо удруженим снагама да је убацимо у појило. Прасади немам, јер немам нераста, неко га ми је украо. Сумњам на Муслимане из суседног села. Аустријанци су отишли знаш. А ти си се вратио, зар ниси и ти један од њих?

Тома Галус бивао је све зачуђенији и тужнији. – Нисам, држали су ме по тамницама, ухватили су ме у Трсту, викао сам Осана, народе и свете! Можеш мислити? Зато су ме ухапсили, па ми сада на сан стално долазе бројеви 115 и 38… – Ту га прекину Гласинчанин и рече – Нека су те и ухапсили, одувек сам те мрзео! Ти аустријанско смеће! Колико људи је помрло, ево тврдокорни Алихоџа… – Тома с презиром и бесом који је куљао његовом крви, само изусти – Ма, боли ме уво! – и продужи ка западу, ка сунчаној страни моста.

Published by