Branislav Aleksić: INDIGO (Tamara Radević)

Čudno je to. Junak nad junacima. Hrabar i mudar. Odvažan, snažan. Dovitljivi Odisej uživa u tome da se u postelji nimfe Kalipso oseća nemoćno. I pati za rodnom svojom stenovitom Itakom, pati svaki dan na žalu, i svako veče vraća se u dvore Kalipsine, nikada ne pokušavši da pobegne.

 Bojao sam se…Bojao sam se sebe… Bojao sam se sebe tek otkrivenog… Bojao sam se sebe tek otkrivenog  i nemoćnog… Voleo sam sebe… Bojao sam se…

Njena dominacija. Moja poniznost. Zamolio sam je jedno veče da me veže za krevet. Potom mi je vezala oči. To slepilo čula. Ta neizvesnost koja je tinjala u meni činila me je tvrdjim od stene a nju mekšom od peska koji napusti talas. Osećao sam se kao nikad pre. Uživao sam u tome dok mi se na vrhuncu tog užitka ne bi pojavila ona. Tada moja Itaka splasne. Preklopi je cunami i ona postane obična glinena stena.

Zašto si me pustila da odem? Zašto nisi želela da nastavimo da se jebemo? Zašto si pustila da taj slabić u meni pobedi? Zašto si me poslala njoj? Ne želim da vodim ljubav. Rat se vodi a ne ljubav. Kada će se opet probuditi životinja u meni? Ratovi su završeni. Žena je dosadna. Itaka je pitoma.

Kad se samo setim te večeri kada ga je uzela u ruku. Penelopa to nikada nije učinila. Potom ga je stavila usta i krenula pomerati napred nazad glavu. To je činila sve brže. Počeo sam da se tresem. Uhvatio sam je sa obe ruke za glavu i počeo ga gurati sve dublje u njena usta. Mumljava. Lupanje. Krkljanje. Izlaz. Maženje. Vraćanje. Jezik. Mumljava. Lupanje. Krkljanje. Požar. Crven sam u licu. Znojav. Prazan. Zadovoljan. „Volim da ti ljubim kurac.“ reče tada i odluči da me pusti. Poraz.

Vratih se na Itaku. Od tada se pitam zašto sam poklekao. Zašto sam pristao odreći se svoje žudnje. Nehoćan. Ne. Hoćan. Zavezan. Ukalupljen. Voleo sam njeno vezanje ruku. Prezirao sam njihovo vezanje ruku. Voleo sam njeno sviranje kurca. Prezirao sam njihovo sviranje kurcu. Gledao bih pučinu i tugovao. Tugovao što zbog njih imam dužnost napustiti ovo mesto. Ona je videla tu moju tugu. Pustila me je. Osudila me je.

Voleo bih da me nikad nisi pustila da odem. Voleo bih da sam zauvek ostao sa tobom. Sada sam tu zarobljen na Itaki. Nehoćan ljubim hoćnu.

 Čudno je to. Pička nad pičkama. Bojažljiv i glup. Ponizan i slab. Glupavi Odisej dosađuje se u postelji Penelopinoj gde se oseća moćno.  I pati za nimfom, pati svaki dan na žalu, i svako veče vraća se u dvore Penelopine, nikada ne pokušavši da pobegne.

 

 

Published by