Ленка Настасић: (САМО)УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

„Није ново мрети пре свог часа,
Ал ни живот није новост права.“

Пише моја крв, али не и моји прсти.

Месецима ме посматрају. Прате ме ревносно. Једнако осећам присуство сенке крај себе у сваком тренутку. Мислио сам да лудим. Алкохол, знам одраније како то иде. Мисли ми се роје док се не скупе у облак који прети да окиша читаво моје постојање. Затим дође мало ведрине. Па опет изнова. Нисам луд.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СМРТ ИЗ МЕСЕЦА АПРИЛА (11. април 1977)

Жаку Преверу

„Мазга краљ и ја.
Умрећемо сутра.“ мумлао си Жак.
„Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.“ гледао сам те како кашљеш грумење крви у марамицу и тражиш ми пепељару.
Крв тече, земља се окреће.
Очи су ти биле никад истуреније.
„Пикасо је имао муда.“ рекао си изненада. Што ли си у том часу на њега мислио?
Чујем да је и даље пред платном. Чува пепељару од слонове кости што си му даровао оног 26-ог априла 1937.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ИВКОВА КРАВА

Припреме почињу недељама уочи Ђурђевог данка. Као и у свакој домаћинској кући која држи до себе, јорганџијска породица се сва узбунила да ориба и доведе у ред и најудаљенији ћошак имања. Мора се, нема шта. Не ваља да гостима у очи упада трава међу циглицама, а тек не нагомилана прашина по витринама. Сваки се ћилим истреса, собе се проветравају, а остатак покућства се премеће час на једну, час на другу страну куће.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ПЛАНДОВАЊЕ

Већ неко време има обичај да након дужих разговора унутар својих неколико зидова широм отвара прозоре да би ружне мисли напустиле просторију. Не воли задах испразних људи и њихових прича. Ретко јој ко прија. Каже, то ваљда долази са годинама. Негде након једанаест сати почиње њен дан. Телефон звони већ добрих пола сата, али је се ни то не тиче.

–    „Жива сам и данас, што ме давиш?“

Поклапа слушалицу телефона из прошлог века; зна се да са њом нема дужег разговора пре испијања кафе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СЕНКЕ

Мртви немају сенку.
Ми смо остављени овде, тако смо осуђени. Предодређени,  добили смо задатак. Имао сам среће, мој човек мене је препознао. Приковани смо, померили се нисмо, има, има… не памтим. Оне непрепознате тумарају, због свог неуспеха другима се прикрадају и у посао мешају. А ми, дуго смо овде, чини ми се тамнимо, изгледа све више. Од таме смо и настали, али да не би светлости, било не би ни нас.  [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Mihajlo Manojlović: NA VRELINI ISPUCALE ZEMLJE (Vestern + Horor)

Nepregledna pustoš polako se odmotava svakim zvukom kopita od vreli, prašnjavi drum. Kopite, zveket mamuza i tiho šištanje vjetra jedini je zvuk koji ovom dolinom odjekuje. Pješčane sjene plešu na prijepodnevnom suncu. On posmatra tu igru crnim očima ispod oboda svoga šešira, dim se uvija iz cigare koja lijeno visi na uglu njegovih usana. Dolina, tako nemilosrdna za sve što diše na njenom tlu, ipak nađe svoj smisao za igru, pomisli.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: НЕМА МЕ (Јелена, жена које нема)

„У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.“  

Овога пута се не буди. Јасно га видим пред собом, хладног као камен и усправног као бор. Знам да и он мене види. Да има контролу над својим телом сада би протрљао капке у нади да ће га, након поновног отварања очију, мој лик и даље чекати на истом месту. Овог пута се нећу крити.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: XXV (На Дрини ћуприја)

Бомбардовање се одавно завршило, нема више засипања шрапнелима, као да се над Вишеградом поново надвио онај мирис срећног и мирног краја деветнаестог столећа. Срби су још1914. године, повлачећи се, разорили још једно окно моста, сада не зјапи само празнина седмог стуба, зелена речна вода види се на два места.

Рат се завршио пре готово три године, и сада у Вишеграду вијоре заставе других боја. Застава нове државе састоји се од три боје, горње плаве, средишње беле и доње црвене, на њој се такође налази орао, онакав орао који су становници Вишеграда, пре рата, а и у рату, још само могли видети из даљине.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Сања Митровић: ЧУВАР СПАВАЊА / ПАДАМО, ДАКЛЕ САЊАМ

Чувар спавања

Сова држи миксер док песак једе моја стопала желим да одем до утичнице звук миксера је све гласнији и гласнији и огромно бонсаи дрво испред мене ме обрадује бонсаи је заправо дрво које се гаји са намером да остане мало и не дозвољавају му да порасте

„И онда је сова имала миксер! Држала је миксер канџама некако!“.

„Миксер, баш миксер?“

„Да!“

„Па ја сам правила палачинке док си спавала.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]