Anabela Kuridža: ĐAVOLE, MOJ BOŽE!

Onaj slon što mi svakog jutra leži na grudima i čini da osećam kao da i sam postajem krevet na kome ležim, ležao mi je i jutros na grudima. U glavi mi je odzvanjala rečenica iz sna, koja je nadglašavala svaki moj pokušaj da pomislim nešto svesno. „A ti ćeš kao meso zauvek da razmišljaš o tome.“ Ko mi ovo poručuje? Možda onaj ja iz svog zauma, onaj ja, koji nije siguran da li je taj glas bio njegov glas, Božiji ili ko zna čiji.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: DAN KADA JE STEFANA FOTOKOPIRALA SKRIPTU

Pre neki dan uleće moja Stefana sva zadihana i zajapurena u naš novoopremljeni stančić i govori mi onako nerazgovetno, kroz dah: „Znaš li ti… da je.. uh stan’ da uzmem vode… ustvari neću. Znaš li ti da je vaš faku…fakultet bio ludnica?“ „Vaš fakultet?  Taj prisvojni pridev uz moje ime NE MERE. Ja tamo nisam bila od jesenaske. To je isto kao da kažeš Tvoja teretana, tvoje skripte. Sa tim stvarima nisam tako bliska.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kurdidža: PIJAČNI POSLOVI

Ne idem na pijacu često. Ustvari, nisam išla dugi niz godina, možda poslednji put sa majkom kao dete. Suviše sam lenja za hodanje po pijaci u nedogled, ali danas evo me tu. Ne znam kako se zove pijaca, usput sam, ne znavši ni ovaj put gde ću završiti, nabasala na nju, pa pomislih što da ne svratim. Nisam sigurna ni šta mi treba. Metež, galama i baba koja uporno ponavlja “3 sunđera za sto dinara”, pa za njom čiča “Još malo pa nestalo”-ne znam čega, ulivaju mi nervozu, pa jedva čekam da zbrišem odavde.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: PREOBRAŽAJ (Vodolija)

„Da li se zgrijati?“- čula sam kako baba pita komšiju Momira.

„Ano, hladno ubi’ Bože! Nikad ‘ladnije zime.“-odgovori Momir i uđe u svoje dvorište.

„O, pa zar za svaku zimu kažu:“Ova je najhladnija do sad!“?“- rekla sam sebi u bradu kolutajući očima, setivši se istog ovog razgovora od prošle zime.

Više se i ne sećam svog detinjstva u tančine. Često se pitam šta bi se desilo sa čovečijom glavom kad bi se čovek sećao svakog detalja koji je doživeo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: A U GLAVI…

„Zeleno je.“-govorila je Selena.

„Aman Selena, ako je ovo zeleno, ja sam ne znam šta! Jasno se vidi da su zidovi plavi.“-suprotstavljala se Cecilija.

„Ako vama zaista ima logike da bi majka okrečila dnevnu sobu u plavo ili zeleno, ja onda zaista nemam šta da kažem! Pa kao da je ne znate. Žuto je i okanite se suludog prepiranja!“- Irena je pokušavala da spreči prepirku među sestrama.

„Čudno…“-razmišljala je Larisa, pa izustila: „Biće da svaka od nas vidi ono što hoće da vidi, a ja se svakako slažem sa Irenom.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: KRIVAC BEZ KRIVICE

Nikad nisam voleo raskrsnice. Nisam voleo onaj korak što sledi nakon raskrsnice, nakon pravca u kojem sam morao da pođem. Nisam voleo korak za koji nisam znao znao hoće li koraknuti u visine, ponore ili na isti put kojim sam do sada gazio. Gledajući u njih, strahom ophrvan od onoga što me čeka, znao sam dugo stojati bez hrabrosti za napred, bez mogućnosti za nazad, truleći u sopstvenom beznađu. Znao sam stojati čvrsto sklopljenih kapaka ne videvši dalje od mraka u sopstvenim očima.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anabela Kuridža: POSTOJANJE U POSTOJANJU

Oduvek je moje oružje bila moja glava. Oružje kojim nisam uspela suprotstaviti se svetu, jer šta je jedna oštrica naspram bezbroj, iako polutupih, uprtih u moj lik? Glava mi je oružje kojim se borim sa sobom i koje je sredstvo svake bitke na mom bojnom polju. Često se vraćam raskrvavljena i u ranama, ponekad polumrtva, na ivici života, mazeći se sa smrću. Ali vraćam se.

U ratovima se oružja tupe, oduzimaju, gube, ali ja u ovim svojim oštrim svoje oružje, da bi se konačno suprotstavilo onim uprtim u mene.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]