Kurs kreativnog pisanja proze | Odsek za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu | Mentori: prof. dr Sava Damjanov i MA Miloš Jocić
Некада давно, у једној далекој земљи живела је Лена укротитељка лавова. Лена је вредно вежбала сваки дан своје лавове, који су били главне звезде у циркусу. Имала је и свог омиљеног лава Аслана. Ленин је волела свој посао јер јој је пружао креативност, али и могућност да стално упознаје друге људе и градове. Тако је упознала и Фернанда, Шпанца који је прво био стални део публике, а на крају је постао члан циркуске групе.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Копам гроб све дубље и дубље. Срце ми куца све брже. Надам се да ме неће открити, а опет шта ако ме открију? Сутра ће објавити на вестима да је нестала девојка из околине Новог Сада, а само ја ћу знати шта се стварно десило са њом. Окрутна јесам и хладна и безосећајна, али ја тако морам да поступам са својом конкуренцијом. А Тамара је ипак била моја супарница. Бацам тело у јаму и затрпавам је земљом.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Опет се душа одваја од тела. Овај пут све је као кроз сан. Овај пут пада киша. Умирем већ 4. пут. Сваки пут као друга особа, у другом телу, у другој соби, граду. Сваки пут под другим именом. Или је све ово једна од мојих казни у паклу, које ја изнова сваки пут проживљавам. Опет чланови породице стоје крај моје постеље. Држим очи чврсто затворене и чекам поновно рођење.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Будим се већ трећу ноћ за редом сва обливена знојем и сузама. Опет исти сан трећу годину за редом. Узалудни су били сви моји одласци код психолога. Рекао је са тобом је све у реду. Али са мном ништа није било у реду. Сан о белој цркви сада се учестало јавља. Прво се појављивао једном у 3, 4 месеца а онда све чешће.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје
Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.
,,Ламент над Београдом“, Милош Црњански
06.04.1941. Београд
У раним јутарњим сатима грађане града Београда пробудио је гласан и продоран звук. Нису могли ни да наслуте какав их хорор чека у стварности наспрам њихових лепих снова које су све до малочас снивали. Звук је постајао све јачи и јачи. Авиони су пробијали звучни зид, зујање све јаче, а затим су уследиле експлозије.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Враћајући се са Златибора уживале смо у сунчаном пролећном дану и прелепим пејзажима који су нас окруживали. Тек сам положила возачки и до сада се нисам усуђивала на овако дуже вожње. Није било битно ни што моје две другарице и ја не знамо тачно пут, ни то што смо већ једном залутале, било је битно само да смо заједно. Одједном мој ауто се на сред пута угасио. Узалудан је био сваки мој покушај поновног паљења јер мотор једноставно није хтео да се покрене.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Немате појма колико детективски посао може да буде заморан. Ево ово ми је од јутрос трећа испијена кафа. Виски, не кафа, извињавам се али не могу више рационално ни да размишљам. Осудићете ме што пијем, али не судите док не сазнате позадину ствари. Мене већ неко време мучи серијски убица коме не знамо чак ни име. Тачније знамо само сам ја заборавила. Зове се Џек, или је можда Бен? Ма није ни битно.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Још један мрачан и кишан дан у низу. Киша је устаљеним ритмом падала већ по ко зна који пут тог месеца. А био је тек почетак септембра. Мамуран од синоћњег вискија, Виктор се напокон пробудио. Није му страна ни мучнина, ни упоран бол у глави ни избрисане сцене од прошле вечери, на све то је већ навикао. Некада успешни композитор, а сада 35-годишњак који све више упада у вртлог алкохолизма, лаких жена и психоактивних супстанци.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Ни сама не знам шта сам мислила у том тренутку. Дах ми је постајао све краћи, а откуцаји срца све гласнији. Клаустрофобична сам. Да ли су то они знали када су ме затворили овде? Моја једина жеља је била да побегнем из мале, уске, мрачне просторије. Тама ме је обузимала све више. Узалуд сам покушавала да отворим метална врата, узалуд сам звала помоћ. Села сам на прашњави под јер нисам могла више да се држим на ногама.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]