Andrea Vranić: SKICA

Šljiva. Tamnoljubičasta šljiva. Ukus sočne i zrele šljive. Lepljive kapljice na bradi, oblizuje se. Tekstura nezrele šljive i pucanje njene opne pod zubima, pri zagrižaju. Kisela, zelena unutrašnjost. Unutra – koštica, u Crnoj Gori – košpica. Odjavna špica. Kraj filma. Filmovi za žene željne ljubavi – ljubavni filmovi. Ljubavni ugriz. Sisanje krvi. Ostrvce popucalih kapilara na vratu. Na vratima špijunka. Špijun iza vrata špijunira komšinicu kroz špijunku. Crna noć. Tamnoljubičaste cipele slažu se sa tamnoljubičastim karminom i tamnoljubičastom šljivom na oku.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: TRAGIČNI ŽIVOT JEDNE ZGRADE

Decembra  2019. godine, Andrea Vranić izdaje svoju prvu zbirku, žanrovski hibrid od dvadeset priča, pod nazivom „Tragični život jedne zgrade“. Na prvo čitanje, čitaocu može da promakne tragičnost na koju ova mlada književnica aludira u samom naslovu, ali ona je nesumnjivo tu, u svakom pasusu i svakoj rečenici. Priče obiluju apsurdnošću života, bar toliko koliko i sam život, i to je ono što je u ovom delu tragično.

Zgrada predstavlja sinegdohu za čitavo čovečanstvo koje je zarobljeno u kolotečini i neprekidnim ponavljanjima, a simbolična potraga za smislom života koja se odvija u njoj, aktuelna je  danas, kao što je bila i pre nekoliko hiljada godina, kao što će verovatno još dugo nakon ove knjige nastaviti da bude.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: THE BIG FREEZE ’63 (Silvija Plat)

Sneg nema miris. Pada već par dana bez prestanka. Lale. Prošla je, čini mi se, večnost od kada sam ih poslednji put videla. Bili smo zajedno, zaustavio je auto pored polja lala. Nešto je vikao, nešto sam i ja vikala. Kao sveža krv crvene lale.

Reči. One plove vazduhom, lakše su od njega. Izgovaram ih neprekidno. A sneg ne prestaje da pada nedeljama. Sunce. Okruglasto, talasasto, potajno užareno. Sa naporom se probija kroz maglu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: PRIČA SE SAMA PIŠE (bez O)

Dublji udah. Plići izdah, isprekidan kašljem. Šlajm staje na ulaz/izlaz. Lansira ga ispred sebe, zatim lansira i reči. Jednakim intezitetima izbacuje i naglas razmišljanja, sadržine sledeće:,, Da li da grejem jučerašnji  pasulj bez mesa ili da pravim testeninu, taman sam kupila u Lidlu pre neki dan, za devedeset dinara četvrt kile. Džabe.”

Zvr zvr zvr. Kratka spika sa nekim. Čujem slab glas, ali znam da je muškarac. Mlad muškarac. 

,,Kupiću sve šta treba.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: KAKO SAM PROVELA ZIMSKI RASPUST (Milica Sredojević)

Oblaci, preplavivši sve što im se našlo na putu, zauzeše počasno mesto ispred nebeskih tela.  A onda, niotkuda – sneg je prekrio sve što mu se našlo na putu, sravnio je brda i doline, prekrio krovove i ulice.

Tu sam ja, i još poneki ljudi. Ni malo bitni oni, a još manje bitna ja. Taj glavni grad Vojvodine – Novi Sad, pravo govoreći nit je sad – pre će biti da je pre, negde u prošlosti, posle nije sigurno (zgrade zaudaraju na komunizam), ali nipošto sad.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: ORHIDEJA

On i ja smo ležali telima okrenutih plafonu, očiju napeto uprtih u unutrašnjost kapaka. Polumrak, naš stan. Jedina svetlost je dopirala sa ulice, bacajući senke grana drveta na bele zidove i vrata. Stan je bio pravougaonog oblika, krevet je stajao uz kraći zid. Iznad naših glava prozor, ispod naših stopala vrata.

Bili smo budni i bilo je mirno, ali u tišini se osećao nespokoj. Tako veštački proizvedena, podsetila me je na balon od sapunice koji se pretvara da je staklo sve do poslednjeg trenutka.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Andrea Vranić: SLUŠAJ, DA TI JA KAŽEM NEŠTO KAO VOAJER VOAJERU (Ovan)

Duž čitavog poda, pa sve do polovine samih zidova hodnika, crne pločice glatke i sjajne u polumraku izgledaju kao da se ženska lakovana cipela rastočila u neoblik, i na jedan bizaran način prelila u prostor oko mene. Plafon je okrečen u najtamniju boju olujnog neba. Hodnik iliti okean bez neba, bez sunca, nigde ni meseca ni zvezda. Oken bez ikakve ideje o tome gde se  završava, a njegovo ljubljeno nebo počinje.  [ЧИТАЈ ДАЉЕ]