Anja Minić: NEDELJA

Otvaram oči, protežem se, uzimam telefon, a sa ekrana blješti Sunday. Ponovo sklapam oči i osećam poriv da se prekrijem preko glave, okrenem na drugu stranu i probudim onda kada Monday smeni Sunday. 

Sumorna, lenja i tužna. To su tri reči kojima obično opisujem ovaj dan. Ima nedelja, povremeno, i svetlih trenutaka, kao na primer kada nas baka i deka okupe na porodičnom ručku, pa od glasnih razgovora, smeha i ,,sipaj još, ništa nisi pojela’’ ne stignemo da razmišljamo o onome što dolazi sutra.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anja Minić: DUH PROŠLOSTI

Ovo nije jedna od onih knjiga koju morate da pročitate. Neće vas Bog zna kako obogatiti i neće vas učiniti pametnijima, ali će vas naterati da se zamislite. Daće vam neke važne životne lekcije. Ili će vas bar podsetiti na njih. U tome leži njena vrednost. Iako sam, nakon nekoliko pročitanih poglavlja, poželela da odustanem od čitanja, uverena da je posredi još jedna romantična, tralala knjiga, priznajem da bih, da je nisam pročitala, u izvesnoj meri ostala uskraćena za jedno interesantno iskustvo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anja Minić: SUPERHEROJ (Marinko Madžgalj)

Moj tata je bio superheroj. Hrabriji od Supermena i Spajdermena, moćniji od Hari Potera i jači od svih neprijatelja. Osim jednog. Ali, o tome ću kasnije.

Imala sam tri godine kada me je, po prvi put, uzeo za ruku i odveo u pozorište. Sela sam, podrazumeva se, u prvi red. Skakao je po sceni u nekom smešnom odelu i često je gledao u mene, kao da se pita da li sam ponosna i da li mi se dopada kako on to radi.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Аnja Minić: ČUDAK SA ŽELEZNIČKE STANICE

Sedela sam na hladnoj, kamenoj klupi ispred železničke stanice. Bezuspešno sam duvala u promrzle ruke. Moj dah ostavljao je samo gust, beli trag u vazduhu. Ustajala sam na svakih nekoliko minuta i gledala u daljinu, ali voz je, po običaju, kasnio. Uobičajenu tišinu koja je vladala na našoj maloj, seoskoj železničkoj stanici, nimalo zaštićenoj od spoljašnjih nepogoda, narušavao je samo samo vetar koji je snažno duvao.

Nisam bila sama. Kraj pruge, zagledan u daljinu, stajao je jedan čovek.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anja Minić: INTUICIJA (Ribe)

Zvrrr, zvrrr, zvrrrrrrrrr.

– ,,Još samo 5 minuta’’, promumala sam i pritisnula dugme za zaključavanje na telefonu.

Zvrrrrrrrrrrrrrrrrr.

– ,,Molim te, isključi se’’, ponovo sam ga pritisnula.

Zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr.

Pospana i iznervirana, izletela sam iz kreveta i uzela telefon koji, zapravo, i nije zvonio. I nije bilo 9, nego 7. A onda još jedan krajnje iritantan i dug zvuk.

– ,,Ko je u 7 ujutru i šta hoće od mene?!’’, besno sam ustala, promarširala kroz sobu i otvorila vrata, spremna da se žestoko posvađam sa poštarom ili komšinicom koji mi remete mir.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anja Minić: DRUGAČIJA

Moje sestre božanstveno pevaju. Na našem ostrvu, ostrvu sirena, taj talenat je nasledan. Svaka sirena, već po rođenju, sposobna je da ispusti nekoliko tonova na osnovu kojih se vrlo lako utvrđuje njen budući potencijal. Čim su stasale, one su prihvatile višedecenijsku obavezu i sudbinu svih sirena sa našeg ostrva i svojim božanskim glasom, sa izuzetnom lakoćom, razoružavale su i ubijale pomorce koji su bili dovoljno hrabri da prođu kraj našeg ostrva.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Anja Minić: HALUCINACIJE

,,Nešto jako čudno sam sinoć videla’’, krenula je da priča sobarica. Zastao je, podigao glavu, spustio papire na sto, duboko uzdahnuo i značajno je pogledao. ,,Šta, Nora, šta ste čudno videli?’’ Cupkala je nogama i stezala šake, a sa lica joj se očitavala nelagodnost. ,,Sinoć sam, znate… ovaj… ustala sam da odem do toaleta’’, blago se nasmejala, pokušavajući da razbije auru neprijatnosti, ,,i jasno sam čula glasove u susednoj sobi. Ovaj put zaista, ne umišljam’’.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ања Минић: АНЂЕО ЧУВАР

,,Она неће оздравити. Живеће још неколико месеци, можда и годину дана, али неће јој бити боље“, рекла јој је мама када је, са тугом у гласу, питала шта се дешава са баком. Трудила се да остане прибрана и да на најбезболнији начин објасни четрнаестогодишњакињи због чега је њена бака толико мршава и слаба и шта се то у последње време чудно догађа и говори по ћошковима њихове куће. У неверици, са сузама у очима, Ема је једва изговорила: ,,Како, зашто она?“, а онда су чуле бакине кораке и прибрале су се.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]