Kurs kreativnog pisanja proze | Odsek za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu | Mentori: prof. dr Sava Damjanov i MA Miloš Jocić
Досадно ми је.
Укључила сам насумичну епизоду „Ургентног центра“ и позвала свог послодавца.
– Мане? Ђина је… Знам да имаш број, али мислила сам да нећеш препознати мој глас – трудила сам се да увређеност не прекрије немир у гласу који сам унапред увежбала. Зар ниједном разговор не може да крене током који сам већ замислила?!
– Чуј, у хитној сам, нећу данас доћи на посао. Кажу да је све океј сада, али морају још да сниме и виде да ли су ребра читава.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Будим се нагло, без ваздуха, као да је метак из сна зауставио моје дисање заувек. Глава ми је тешка док рефлексно притискам груди покушавајући да зауставим очекивано крварење. Глава ми је тешка док као мантру у мислима вртим једну једину реч – како?
Исти пуцањ враћа ме у јаву ноћима уназад. Немам шта да додам у дневник одсањаног, осим неколико детаља које ћу сасвим сигурно заборавити кроз пар трептаја.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Због извесне особе која је себе називала Badmaxх интензивно сам почела да гледам шпанске филмове. Десило се сасвим случајно – пролазила сам кроз дневни боравак док је брат учитавао превод филма који је намеравао да гледа. Испод слике се најпре појавио емотикон широко развученог осмеха, а затим упутство које није имало везе са уводном шпицом – Што би рекао велики Хич (не Вил Смит него чика Алфред) – не откривајте својим пријатељима крај филма.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Прилика у црном се појавила на импровизованом подијуму баш у тренутку када је жена у смешном комбинезону паковала цигарете у ташну.
– Госпођо, ако се макнете са те столице, одлетећемо сви у ваздух. Пазите на своје покрете, молим вас!
– Ма шта сте ви умислили? Мислите да нас можете тако на превару довести и држати овде…
– Драги моји, изнад нас је жила куцавица града, чувена Атина у којој тренутно има између 30 и 50 гостију, па осим ако не желите да на савести носите све те људе који су се са ове ветрометине склонили у најстарију новосадску посластичарницу, добро би било да ме саслушате.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
САН ЈЕ УВЕК СТРАШНИЈИ КАД ГА САЊАШ ИЗНОВА
Фрида је била моја краљица. Рекла је: „Пједо, бићемо заједно заувек!“ Њена газдарица била је слепа, али не и глува за нашу љубав. Одвела је Фриду из мог живота, а место са ког ми је дању мазно махала репом сада је заузела бакута зависна од никотина. Без мачкице мог живота, дани су се заривали у кожу као бесмислени жигови. Уз то, оболео сам од нарколепсије јер сам одбијао да се препустим сновима у којима сам био вишеструко мучен.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Тежина Лудовиковог погледа могла се мерити оковима који ће обавити чланке младог уметника уколико га поново буде изневерио. Већ ноћима сања како кнежеви поданици пружају руке и иду ка њему, спремни да му са леђа кожу одеру.
Моћни мецена није пристајао на компромисе, а још мање на оне који су се чинили као неизвесна инвестиција. У овај портрет уложио је много, а због проклете животиње дуговао је услугу цару Максимилијану који је умео да буде веома незгодан пословни сарадник.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Слика је била мутна, али недовољно да не бих препознала детаље од којих сам се најежила. Закључила сам да је настала пре неколико часова јер је слабашно сунце обасјавало ћошак кревета у ком сам немирно спавала са постељином упетљаном око ногу. Према углу снимања, рекло би се да је камера била на мојој полици са књигама, негде у близини (како пригодно!) бизарних прича Олге Токарчук и Саманте Швеблин. „Када подигнеш слушалицу, више није важно да ли је позив био упућен теби“, писало је испод слике.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]