Богдан Рапаић: ПАТЊЕ ПОЛИФЕМА МЛАЂЕГ

„Ух, петнаест до три, да не закасним“, рече Полифем млађи и упути се на заказани термин код психијатра.
Полифем млађи нагурао се у свој аутомобил, по обичају с муком. Обливао га је зној, није могао да се сети да ли је закључао стан, упалио је ауто, али га је убрзо и угасио. Истрчао је из аутомобила, попео се до стана. „Наравно да је закључано“ рече у себи и отфркну. Поново се увуче у аутомобил, једва, наравно.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

Први дан јесени, пас ме запишао већ два пута. Реткост.
Као и увек, стојимо Горан, Велибор и ја.
Горан је данас посебно ћутљив, не воли кад почне јесен, алав је, воли сунце.
Мене глад већ полако пролази, заситио сам се.
Велибор нам се подсмева, он се целе године храни.
Испод нас је аутобуска станица.
Скоро су мењали бетон, пресвукли су улицу, мењали су и топловодне цеви. Запрепастио сам се кад сам видео шта се налази на само два метра испод земље.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: МОЋ ЈЕЗИКА

Моћ. Има ли веће моћи, од моћи Језика? Прохте ли ми се да кажем како из моје три главе, расте седам дана, у којима се крије сваког универзума тајна, Језик ће то поднети. Језику то није бесмислица, то је бесмислица договора многих глава који су заборавили шта Језик значи. Главе се договоре, шта је тачно и шта је смислица. Језик је моћан, и човек га има, а у ствари Језик њиме влада.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]