Богдан Рапаић: ПЛАНИНСКА СЛИКА (Јован Грчић Миленко, „Планинска слика“)

Не знам да ли си чуо, бар су мени тако испричали, причу како је умро Јован Грчић Миленко? Немој ме држати за реч. Друга прича прича да је умро од туберкулозе. Јадник још није навршио ни тридесету. Рекли су ми да је пронашао извор бајан, ономад кад се вратио из Беча. Отишао је на Фрушку гору, сигурно, свежине да се надише, мада су причали и да је то било у кршној, дивљој гори.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СМРТ ИЗ МЕСЕЦА АПРИЛА (11. април 1977)

Жаку Преверу

„Мазга краљ и ја.
Умрећемо сутра.“ мумлао си Жак.
„Живот је трешња
Смрт коштица
Љубав трешњино дрво.“ гледао сам те како кашљеш грумење крви у марамицу и тражиш ми пепељару.
Крв тече, земља се окреће.
Очи су ти биле никад истуреније.
„Пикасо је имао муда.“ рекао си изненада. Што ли си у том часу на њега мислио?
Чујем да је и даље пред платном. Чува пепељару од слонове кости што си му даровао оног 26-ог априла 1937.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: СЕНКЕ

Мртви немају сенку.
Ми смо остављени овде, тако смо осуђени. Предодређени,  добили смо задатак. Имао сам среће, мој човек мене је препознао. Приковани смо, померили се нисмо, има, има… не памтим. Оне непрепознате тумарају, због свог неуспеха другима се прикрадају и у посао мешају. А ми, дуго смо овде, чини ми се тамнимо, изгледа све више. Од таме смо и настали, али да не би светлости, било не би ни нас.  [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: XXV (На Дрини ћуприја)

Бомбардовање се одавно завршило, нема више засипања шрапнелима, као да се над Вишеградом поново надвио онај мирис срећног и мирног краја деветнаестог столећа. Срби су још1914. године, повлачећи се, разорили још једно окно моста, сада не зјапи само празнина седмог стуба, зелена речна вода види се на два места.

Рат се завршио пре готово три године, и сада у Вишеграду вијоре заставе других боја. Застава нове државе састоји се од три боје, горње плаве, средишње беле и доње црвене, на њој се такође налази орао, онакав орао који су становници Вишеграда, пре рата, а и у рату, још само могли видети из даљине.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: ПАТЊЕ ПОЛИФЕМА МЛАЂЕГ

„Ух, петнаест до три, да не закасним“, рече Полифем млађи и упути се на заказани термин код психијатра.
Полифем млађи нагурао се у свој аутомобил, по обичају с муком. Обливао га је зној, није могао да се сети да ли је закључао стан, упалио је ауто, али га је убрзо и угасио. Истрчао је из аутомобила, попео се до стана. „Наравно да је закључано“ рече у себи и отфркну. Поново се увуче у аутомобил, једва, наравно.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

Први дан јесени, пас ме запишао већ два пута. Реткост.
Као и увек, стојимо Горан, Велибор и ја.
Горан је данас посебно ћутљив, не воли кад почне јесен, алав је, воли сунце.
Мене глад већ полако пролази, заситио сам се.
Велибор нам се подсмева, он се целе године храни.
Испод нас је аутобуска станица.
Скоро су мењали бетон, пресвукли су улицу, мењали су и топловодне цеви. Запрепастио сам се кад сам видео шта се налази на само два метра испод земље.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Богдан Рапаић: МОЋ ЈЕЗИКА

Моћ. Има ли веће моћи, од моћи Језика? Прохте ли ми се да кажем како из моје три главе, расте седам дана, у којима се крије сваког универзума тајна, Језик ће то поднети. Језику то није бесмислица, то је бесмислица договора многих глава који су заборавили шта Језик значи. Главе се договоре, шта је тачно и шта је смислица. Језик је моћан, и човек га има, а у ствари Језик њиме влада.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]