Борка Даевска: ДОСЛОВНО ПРЕПРИЧАН САН ИЛИ ИМПРОВИЗОВАНА ГАТКА О СУБОТЊИМ КЛОПКАМА СЛУЧАЈНИХ АВЕТИ (НЕЖАНРОВСКА ФАНТАСТИКА + ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ПРОЗА + НЕПОУЗДАНИ ПРИПОВЕДАЧ)

У подножју Чојлука улице су сене; тихују, изморене од подневних мора мртвачког дана – суботе. Наше просте зубе меркају утваре и пусти пути, кисели од сунца, као што оловни људи ашикују постранце, топећи на глави кациге које лију и капљу и постају грбава муљ. Кријем се од свега јер познајем мехур у ком стојим. Око њега је јава, или је око свега опна сна, не умем да кажем ништа о томе, сећање је јалово као смежурани трн, па зато ћутим – капци ме сврбе и небом пристиже крупна птичурина, соколица.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: (Пре)пуцавање колајне живота (Festivo!) / Ко је укебао послератну кокош? (Експериментална проза + Други гласови + Аутофикција + Постмодерна + Непоуздани приповедач + Вишегласје)

(ПРЕ)ПУЦАВАЊЕ КОЛАЈНЕ ЖИВОТА
(Festivo!)

,,У стихованим сновима не треба тражити истините историје“,
с љубављу, Кук Вараџић, противно Хандрији Мачићу-Кицошићу, предговор четвртој бризи, 1833.

Мирног починка, по свему судећи, недостојна, приповедам своје недавно сненије окупљенима: овај сан објаснила бих, за сада, непостојећим термином – наметнута POSTempathy: он настаје услед посматрања in memoriam програма послуженог на телèвизији војвођанској #1, фебруара двадесет перваго, године текуће. Утиску, ваља истаћи, доприноси  друштво:

  1. мудрога Ћирила, осведоченог и посвећеног члана фамилије Potter, који је, са све својим анђеоским, богоумилним ореолом, седео крај мене без четири брка на левом образу и лудео за поповским кћерима, или бар тумачима њихових ликова – у тишини, зато што му је прекодворишна мачка (надводна вештица), поред бркова, појела и језик и
  2. онлајн-Вукице, пријатељице моје мајке.
[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: Стварни сан – неопипљиви предложак / Насупрот алилуји

СТВАРНИ САН – НЕОПИПЉИВИ ПРЕДЛОЖАК

Крта, крта земља која ме води низ степениште до невеликог простора омеђеног маглом – ту земља постаје блато, а на бледим летвама постављеним у правоугаоник стоји сандук. Из сандука проговара неко, ко ми, како сан одмиче, постаје познат. Када разазнам лик, почињем да разабирам речи – тада почиње разговор. Нашавши се у позицији вишезначне и семантички слојевите обредне иницијације, у запуштеном рукавцу лиминалне фазе, остајем сама са (не)упокојеном особом, како обе не бисмо представљале претњу за друге.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: СТРОПОШТАЛО СѦ (Експериментална проза + Женско писмо + Други гласови + Аутофикција/ток свести)

Вечерас свици светле у мешинама прастарих крава, док глођем, зѫбима тупим, километре између Натпоља и бријега пуста, за оцем и након њега – баре су суве и исте, а блато густо, у горици ђе се легу вуци. Но! – бор до бора, а спрам тога:

огањ гори у јеловој гори
ко га пали, лијепа ђевојко?

и фију кроз наврат-нанос чешљано растиње – то постах, добри коријени у галопима трули: бајат и проклет, смео, када је узрех.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: ИЗВОД ИЗ АПОКРИФА ЛАЖНАГО: ПОВЕСТ О ЕПИСКОПУ АНТУНУ ДРЗНОВУ (Епископ) (Експериментална проза + Други гласови + Постмодерна)

  1. VI године која се бројем не да исказати

Молим, захваљујем Богу! Ја, грешан и сув, Антун Дрзнов, шушнуо сам данас епитрахиљем нагоре и тако под гушом угостио последњу годину девете деценије. Постриг који сам примио, у време док су се мале дропље још увек гнездиле, више се не види, но брада што, већ дуго, тече подно носа ми, гласно пружа своју влат за један нокат о сваком црвеном слову и о Тијелову (спомену на Евхаристију) – дану мог рођења.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: ИЗВЕШТАЈ О КОРОНОВАЊУ: ПОХВАЛА ГУСТОЈ НЕМОЋИ (Стварносна проза + Кратка кратка прича + Постмодерна)

Lent et douloureux

Међу прашњаве греде да се, добра мајко, стропоштам!
К’о огањ гораху ми очи; жеђ, рђа гнојна, шчепа ме и полагано испијаше, а као каква лава, суви рез дуж плућа тецијаше ми. Дах је био врео и, ох, има ли Бола(?), или је то само пропаст јаства људскога, обретеније главе и удова укисељених, згрчених и знојавих у постељи која се мучи и кобеља, гужва и равна скичећи кад год се махнити мишић тргне?
[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: Per ἄγγελος (Експериментална проза + Кратка кратка прича)

Дванаести месец – глорификовани арпеђо, преносник плодова из апстрахованог орбитарја у пакал моноземаљски: свршетак је оклопан, скорео и скор. Три ћутљива и господња лета од овог дробног часа, нас две смо, нестрпљиво, стасале и ломне зубе своје зариле у свршетка бајате крајолике и дотакле се (крц!) тачке узнемирења – anchio sono poeta!, гракнуле смо обе понаособ, не гледајући се, но Верђилије беше сувише мртав да такво што чује и пјесанцу на умору разгали.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Борка Даевска: Дасија

Напукли секутић на левој страни вилице Данка Деврње, стао је, мало пре но што ће зора проклијати, да реже сан на измаку – пробудивши се, капака слепљених и лењих, чешао је потиљак на месту изгужваном и улубљеном од терета сна, дражећи већ ишчезло сећање на њега: мора да је, укочен као да га је плесан ноћу нагризала, прерано и исхитрено уперио поглед кроз прозор.

Деврњино тело било је, обликом, налик на тело какве жене – он врати на место груди што се током сна, као течне, разлише по трупу му и бездлаком руком посегну за теглом пуном корена каранфилића потопљених у меду: решен да обезглави нервне завршетке, претрпео је бол у зубу приликом исисавања меда из корена, а затим читав корен поједе и препусти се клокоту умирујућег опијума у свом ликвору, бразданом и чврстом као сомот…

Пошто је претпоставио да ће се бол вратити, пустио је да га поједу зрна рудничке соли, посута по јечменој погачи, коре од које зуби цвиле.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]