Dajana Mitrov: U PODZEMLJU

Ne znam da li je iko do sada ukazao na to da je jedna od glavnih odlika života odvojenost. Ako oko nas ne postoji omotač od tkiva, umiremo. Čovek postoji samo ukoliko je odvojen od svog okruženja. Lobanja je zaštitna kaciga putnika kroz prostor. Ostani unutra ili si gotov. Smrt je ogoljavanje, smrt je sjedinjavanje.
(Vladimir Nabokov)

*

Živeo sam sa matorcima u smrdljivom, malom stanu, a zidovi moje sobe behu potamneli od slušanja o umrlim pesnicima i pljuga.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: NOĆ UOČI ZADUŠNICA

Svetla se pogasiše, a čitava dvorana utihnu. Jedino je još u maloj portirnici bila uključena stona lapma. Bacala je kružno svetlo, tačno na tamnu, izlizanu ploču stola. Noćni leptirak je konstantno udarao o žutu sijalicu.  Za stolom je sedeo  prosed i suv čovek. Konačno je sve bilo prazno i mogao je da zapaliti cigaretu u toj maloj prostoriji. Niko neće znati do jutra. Izvetriće. Kroz ustajao, tih vazduh i lupkanje, začu se i kresanje šibice o crveni fosfor, a na zidu iza portirove glave oslika se tamna, velika senka.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: OČEVI SAHRANJUJU SINOVE

Očevi sahranjuju sinove, romaneskni prvenac Dajane Mitrov, priča je o stradanju i onom što rat za sobom ostavlja – kolektivno sećanje i zaborav. Naime, pratimo perspektivu Gojka Kraljevića Goše, koji se sa svojim saborcima, oktobra 1944. godine, probija kroz kanalizacione tunele pod Beogradom, tražeći neprijatelja iz podzemlja. Čitav roman skovan je u obliku skaza, a pripovedač je Gošin otac. Osim očiglednih horor momenata i gotovo morbidno detaljnih opisa, delo bi trebalo posmatrati i iz istorijskog konteksta.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: KRVAVI PUT (naučna fantastika + partizanski)

Dobro nam došli, dragi studenti.

Uvek ista uvodna rečenica kojom je profesor Jovan Pirić pozdravljao novu grupu u Muzeju moderne umetnosti u Beogradu, i jedinom muzeju u Srbiji koji je još uvek postojao. Znao je da to više nije bila umetnost kakvu su znali njegovi dedovi, da su veliki umetnici jedino dostupani u online muzejima i da je vreme u kome živi prosto nadmašilo realnost i materijalnu prisutnost. Moderno doba nam je preotelo sve vrednosti koje smo ranije poznavali, često bi pomišljao.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: „UZEĆU TE, GOSPODE, JER SI ME PODIGAO!“ (Gojko Stojčević)

Kao dete sam, vrlo rano, ostao bez roditelja. Moj otac, Stevan, bio je veoma naklonjen porodici, dobar suprug i otac. Ipak, Bog ga vrlo brzo zatraži sebi, te je od njega ostalo samo sećanje i lepe reči. Smrt je zaradio umesto novca po koji je otišao u prekookeanske zemlje. Tamo ga je, umesto poslodavca, širom raširenih ruku sačekala zla pošast, i on se vratio kod nas, kući, da umre.

Kada su ga odneli, na postelji su ostale samo crvene kapi i prazno čelo astala.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: SEĆAJ SE DANA PREDAHA (bez O)

Nedelja liči na čamu, treptaje i sene. Liči na kasna ustajanja i razvlačenje u krevetu. Lenja je, beznadežna, raspeta između predaha i ambicija. Takav neki dan kad se ljudi jedva nakane da rastrgnu veš, ili razapnu bele i cvetne čaršafe. Dan kada se umrlima na mermernu jastučnicu stavljaju jeftini cvetni aranžmani u gradu mrtvih. Ta tišina… „Saučešće se prima u gradskoj kapeli…“ Vlažnih ramena i blatnjavih cipela stajala na kiši, ćutke i gledala tu crnu paradu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: PEDALJ I PO (Glorija Madžarac)

U to vreme sam bio vozač kamiona, što otprilike znači da sam živeo u zadimljenoj kabini i razvlačio se po sedištima. Kada sam imao kinte, spavao sam u smrdljivim motelima pored ceste. Ti su kreveti bili razvaljeni, što od starosti, što od jebačine, ali svakako bolji od sedišta iz koje vire federi, izbušenih od žara pljuge. Posle gledanja u belu liniju, svakako su mi bili draži, uprkos žoharima koji su igrali kolo u mraku, dok sam ja hrkao.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: JESTE

Srpski kraj u kome sam živela, su krasile niske, trošne kuće u šoru. Kapije su bile visoke, drvene, često nakrivljene, sa velikim mesinganim kvakama. Na uličnoj kaldrmi se, u vreme praznika, moglo čuti lupanje kopita i okretanje drvenih točkova prikačenih za fijakere banatskih zemljoposednika. A oni bi se, brkati i ponosni, smešili sa svojih sedišta, držali uzde, dok bi im se beli rukavi lanene košulje spuštali niz ručne zglobove. Na leđima bi im imali štofani crni prsluk od somota, a na glavi crni šešir.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: NEKROLOG ZA TALIJU (Uspavana lepotica)

Priča se o njoj već vekovima unazad. Mnoge su se varijante plele, mnoga su se usta vlažila pričanjem i mnogima je pisaljkama poslužila kao predložak. Ipak, niko, baš niko danas, se nije drznuo da zapiše istinu.  

Bila je (ne toliko) zavidno lepa kći, (ne toliko) plemenitog kralja. Prokleli su je, istina, ali ne zbog ljubomore na njenu lepotu, već zbog, tada, nedoličnog ponašanja nje i njenih predaka. Morala se slamka na nekome slomiti.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Mitrov: LAMENT NAD SAMOTINJOM (Vodolija)

Bio sam tek mladić kada su me mobilisali da ratujem. Više ni ne znam na kojoj sam strani bio, pobedničkoj ili gubitničkoj, jer meni sad sve to deluje kao poraz. Ipak, svet je jedino kadar da od grozote okrene glavu i ignoriše izgubljeno, srušeno, izgorelo. Voli svoje oči uperiti u ono sjajno, ma šta god mu, iza potiljka, bilo u ruševinama.  Ja, sada, kao već zreo čovek, ne mogu da vidim svet onako kakvim su mi ga predstavili u otadžbini, tradicionalan i moralan.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]