Дајана Растовић: КАФА

Јуче сам јој последњи пут скувала кафу. Није рекла да жели, али ипак сам је скувала. Знала сам сам да неће окусити ни један једини гутљај, али ја сам желела да пијем кафу са њом. Полако, тихо, као да ходам на прстима, отишла сам до кухиње, одмериле две шољице кафе и сипала у џезву. Никада нисам успела да научим да процењујем колико воде је довољно. Потражила сам посуду с кафом; заборавила сам где се налази иако је 27 година и 10 месеци стајала на истом месту.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: NEOBIČAN SUSRET

Neposredno po dolasku u dom, moja tadašnja cimerka, već na polovini svojih master studija srpske književnosti, ispričala mi je jednu veoma neobičnu priču. Moja mašta, godinama zanemarivana zbog nedostatka fantastičnih elemenata u događajima iz osnovne i srednje škole, po prvi put je bila zadovoljena.

Naime, u čitaonici mog, a tada još uvek našeg, fakulteta postoji jedno mesto, skroz desno do prozora koje je rezervisano za jednog dečka. Sam opis njegovog izgleda nije obećavao ništa spektakularno, a opet, poput bljeska se javljao godinama, svakog puta kada bih ušla u čitaonicu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: ČEKAJ ME I JA SIGURNO NEĆU DOĆI

Zbirka kratkih priča „Čekaj me i ja sigurno neću doći“ na veoma interesantan način izokrenula je perspektivu nekih od najpoznatijih dela svetske i domaće književnosti. Autorka se bavi prevashodno ljubavnim pričama u kojima stvara neočekivane rasplete, pa tako oni u nekim slučajevima, čak, i umesto tragični postaju smešni. Kao uzrok za stvaranje ovakve zbirke priča autorka je navela prezasićenost čitalaca temama koje su već viđene i obrađivane i pri čemu dodaje da je gotovo nemoguće dati neki novi, nesvakidašnji doprinos književnosti.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Растовић: ПОРОДИЧНА ТАЈНА (теленовела + хорор)

– Шта је толико хитно? О чему морамо да причамо?

– Драга моја Марибел, сазнао сам нешто страшно.

– Шта Хосемигел? Молим те говори брже!

Хосемигел почиње да плаче. Покушава да ухвати ваздух кроз јецај, али му не полази за руком. Марибел је очајна и јако нестрпљива, па га хвата за гушу и виче:

– Аман говори више!

– Судбина се поиграла са нама Марибел. Ја сам замењен у породилишту са твојим братом од стрица, Лукасом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Растовић: МИЛКА ЧОКОЛАДА (Адолф Хитлер)

Ова прича почиње још давне 1893. године када је Адолф имао само четири године. Тада је први пут овај дечак избегао сигурну смрт. Свештеник га је спасио од смрзавања у језеру, не знајући какав грех чини за човечанство. Претпоставља се да свештеникова душа још увек није пронашла мир на оном свету и да су преговори са светим Петром и даље у току да га пусти у царство небеско јер заиста није могао да зна у шта ће се то дете денути.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: PRE SUTONA (Jelena Vesić)

Zdravo, čitaoče, moje ime je Mila.

Ne znam kada ćeš ovo čitati, a ne mogu ni da znam ko si. Jedino što pouzdano mogu da kažem jeste to se u momentu, kada se ovaj papir bude našao u tvojim rukama, ja više neću nalaziti na ovoj planeti. Što je u ovom trenutku jedino dobro.

Znam da će ljudi, kada  moja slika bude okačena na nekoj banderi, autobuskoj stanici ili kapiji crkve,  izbezumljeno zuriti u nju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: HOTEL ZA BEBE

Kada sam se probudila padala je kiša. Jutro je bilo sumorno i hladno, pa nisam mogla a da se ne stresem. Tog dana trebalo je da idem na ekskurziju.

Odjednom sam transportovana ispred hotela u kom treba da odsednemo. Izgleda kao kafić koji je toliko dugo napušten da je mogao da dobije sopstvenu ličnu kartu: fasada se kruni pred našim očima, ispisani grafiti se izvijaju poput zmija, a roletne nošene vetrom udaraju po oknu prozora.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dajana Rastović: CRVENKAPI U NASLEĐE

Dok je šetala poznatim prilazom, ženi se činilo da sve oko nje škripi. Škripalo je lišće koje je padalo na zemlju nakon što ga je vetar nemilosrdno otkinuo sa grane i slao u svim pravcima, škripale su daske pod njenim nogama, crepovi na kućama. Znala je da će zaškripati i reza na vratima kada ona posegne za njom, kao i prvih pet koraka na prašnjavom i već oronulom podu.

„Hajde, Crvenkapice!“, uzviknula je, okrenuvši se prema svojoj ćerci koja je digla ruke i gledala u oblačno nebo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Растовић: ТО НИЈЕ БИО ТИФУС (Водолија)

Прималац: Симо Матавуљ
Адреса: двор Данила Станкова, Цетиње

Здраво драги Шиме,

Дуго се нисмо чули, претпостављам (и надам се) да си заузет књижевним стварањем. Како си са здрављем? Да ли се нешто ново збило у твоме животу? Ја баш и не могу да се похвалим да сам добро ових дана. Погодила ме је велика несрећа прошле недеље, али претпостављам да си већ чуо. Био сам у Венецији поводом прославе венчања са Јулијаном када ми је стигла вест да је моја вољена Јелена умрла.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Дајана Растовић: ТАЈНА ЈЕДНОГ ОГЛЕДАЛА

Нешто јако чудно сам синоћ видела – кренула је да прича собарица.

Зенице су јој се шириле, рукама је нервозно гужвала крпу којом је управо обрисала под, а готово да сам могао да видим облик њеног срца које јој је искакало из груди. Сувишно је рећи да је била избезумљена.

–          Шта сте видели? – питао сам је.

–          Видела сам нешто јако чудно у соби број шест. Оној баш поред ваше![ЧИТАЈ ДАЉЕ]