Драгана Јовановић: ФОБОФОБИЈА

Одувек сам имао само један страх. Грлио ме је често увече кад легнем. Понајвише недељама. Увек су биле злосутне и омражене. Требало је доста времена да уочим ту правилност да се недељом осећам лоше и близу свом страху. Нисам волео да залазим у себе, али ипак понека мисао би бљеснула у глави и знао сам да је то потенцијални разлог. Више сам волео да стављам сунчане наочаре, да припремим десно раме за саосећајност и срце за туђе патње.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: О СВЕТСКОЈ КРИВДИ ИЛИ КОГА БРИГА

Шапутало се о томе у редовима младих интелектуалних умова. Некад се и револтирано узвикивало неслагање са тренутним начином поступања. Кружиле су приче да је раније било другачије. Нисам им веровала, јер је поверење у институцију било снажније од других поверења. Међутим, као бруцош не знаш да ће ти врло брзо и врло вероватно Снешко бити срушен ако не у старту, а оно већ након онолико месеци колико броје прсти једне руке или, ако си (не)срећник након годину дана.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: АНТОЛОГИЈА ПОГРЕШНИХ ПЕРЦЕПЦИЈА

Са надолазећом плимом нових нараштаја, младих аутора, надасве различитих и потпуно несродних афинитита, дошло је до обиља наслова који привлаче посетиоце књижара, библиотека, књижара-кафића да посегну за Короном морона, Интермецом у Е-молу или, пак, Под тепихом.

Дакле, ако је до наслова, наслов је атрактиван и невиђен до сада. Имали смо наравно разне антологије, чак иако се ограничимо на домаћу књижевност њихов број прелази троцифрен учинак, али као по дифолту, ако изузмемо промућурног Винавера и чувену Пантологију новије српске пeленгирике, све те збирке прича или песама носе суморне називе: Антологија српске поезије, Антологија народних песама, Антологија кратке приче, или још монотоније Песме, Приче и сл.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dragana Jovanović: МОЈ ДЕКА ЈЕ БИО ЧЕТНИК (партизански + хорор)

Равна гора, октобар, 1943.

Светозар Илић је седео крај готово угасле ватре, дељао комад дрвета и размишљао о давном догађају. Ако се догађајем такво што и може означити. Кад се нешто не да говорним апаратом уобличити, да ли је онда постојало? Протресао је главом како би се ослободио потребе за непотребном филозофијом, притом му је нешто налик осмејку затитрало на ивици усана. Када би га сада Ана, Марко и Раде видели овако одевеног, порекли би му сваку филозофију.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: ПОНЕКАД У ИЗГОРЕЛОЈ КУЋИ СКИТНИЦЕ ПРОНАЂУ ДОМ (Владимир В. Мајаковски)

Ре во лу ци ја. Рее воо луу ции јааа. Изнова понављам да ми не побегне са усана једино у шта веровах. Прстима испуцалим од ветра додирујем црвени кафтан на једној плавоокој девојчици. Израђен је истим прстима након изласка из тамнице. Знате већ, Москва није била пријатна ни добрима, а камоли нама са друге стране раја. Много година, истина и заблуда, идеја и разочарања… и Револуција. И Револуција је прошла од тад.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: ПРИЧА НАСТАЛА ИЗ ИНАТА (без Е)

Локација: Лимански парк

Доба: Скоро, па за излазак, 20.34 ч.

Нога за ногом, као што би показано. Корак по корак. Пут води ка дому. Мада, 4. годину како сваки пут води ка дому. Размишљам о пропадању крајња 24 часа, нисам написала причу, нисам завршила испитни рад, нисам бацила око чак ни на лош филм, а звук кишних капи и зујања хладњака би сва музика за уши.

Плочници којима ходим никада нису припадали мом опажању.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: ДА МОЖЕШ ДА СЕ УБИЈЕШ, НА КОЈИ БИ НАЧИН ТО УРАДИО? (Јована Војводић / Наслов: Ивана Јањић)

Док је у себи стварао илузију о прочишћујућем дејству дезинфекционог средства, листао је слојеве прљавштине које су се накупиле од тренутка спознавања свести. Али остајале су пукотине које није могао или није желео испунити. То би значило признати себи све, а признати све наводило је на заструшујућу мисао о самоубиству, а управо ње би се морао решити. Страх од највећег греха, ти трнци прожимали су његово тело од малог ножног прста па све до најдуже длаке на глави.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: САН КОЈИ ЈЕ УБИО ЧОВЕКА

Створ необавијен, изложен болу.
Мучен од светлости, потресен сваким звуком.

Када се сада вратим пар месеци унатраг, схватам да их је било два.  Један је био мртав, а други крвав. Први је донео велику суморност у мој дотадањи живот, а други превелики, безуби страх. Када се вратим унатраг, највише бих волела да их  никада нисам доживела, но нико не пита шта бих ја волела.
                                                                      *

У првом распоред постојећег био је следећи: један ковчег, једна радосна слика, једна мајка, једна свекрва, један супруг, један дечак и једна девојчица.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: ДЕЧИЈЕ ЦИПЕЛЕ, НЕНОШЕНЕ (Девојчица са шибицама)

„Јадница! Хтела је да се огреје!“, са свих страна допирали су сродни повици, постепено се утишавајући, обавијени велом сажаљивости, неутешности и бола. Сви су жалили малу јадницу, тужно чељаде, срце мало, бахатошћу неукаљано. Сада су речи и помоћ долазили од свих. Сада је било касно за с в е.

***

Дечак је јурио залеђеним тротоарима, носивши папучу коју је узео од девојчице уз ругање њеној немоћи и сиромаштву. Дечак није био лош, дечак је био дечак.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Драгана Јовановић: ОСТРОПРОНИЦАНИЈЕ (Стрелац)

ОСТРОПРОНИЦАНИЈЕ 1Остропроницаније јесте наш стари термин за акутецу, барокни појам који означава естетску оштроумност.

 

Ватра или ништа!“ Узвикнуо сам, док ме је одраз у огледалу посматрао немо. Ако нема жара, нема ни света, нема ни мене.

Алтруизам је за мене једина прихватљива религија. Момо Капор на питање: шта је севап?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]