Dušan Karabasil: NIČEANSKE NOĆI

Napomena: Ova priča nema za cilj da vređa ili omalovažava bilo kog pojedinca, niti instituciju, već da razonodi onog koji je čita i da da mašti potpunu slobodu na volju.

Sećanja nekadašnjeg studenta, današnjeg inspektora na Odeljenju za mističarske delikte.

3. mart 2029.

I sam sam se nebrojeno puta na studijama pitao šta se dešava u zgradi-katakombi-lavirintu, jednom kada se ugase svetla. Neko će reći – pa ništa, kada svi zaposleni i studenti napuste zgradu, domar obiđe krug, ako nije previše umoran ili rastrojen, zatim se vrati na kontrolni punkt, upali kakav sportski program, seriju ili film, i veče lagano teče sve do prvih jutarnjih cvrkuta.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: MOČVARA, MOZAK

Malo je reći da je Močvara, mozak, mašina pretenciozan, krajnje megalomanski projekat jednog neafirmisanog autora koji očigledno želi da privuče pažnju na sebe ovakvim prvencem. Doba „velikih tema“ je davno prošlo, i postoje više nego dovoljno čvrsti razlozi, poznati svakome ko se iole razume u književnost, zašto nije moguće više pisati na ovaj način kojim to čini Karabasil.

Naime, u romanu je ispletena priča o životu neimenovanog slikara, koji je sav napor uložio u svoje monumentalno delo nazvano Močvara, mozak, mašina, kojim bi obuhvatio ključne pojmove čovekovog „uzdizanja“.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: DURMITOR, DAN PRVI (teleovela/melodrama + naučna fantastika)

Obronci Durmitora, planeta Zemlja, 2075. godina.
Nakon nekoliko velikih klimatskih katastrofa izazvanih globalnim zagrevanjem planete Zemlje, čovečanstvo je izbeglo na brda i planine, gde je još jedino bio moguć život. Sa sobom su poneli i svoje artefakte, od kojih su neki, kao što ćemo imati priliku da vidimo, u priličnoj meri humanizovani…

„Alo, ženo, spremaj 3D kačamak, dovodim ti devojku da se upoznate… tu…tu…tu…Eto, tako Maruška, videćeš, dobra ti je moja Vukosava, lepo ćete se slagati.“
„Vu-ko-sa-va do-bra!“
„Da, da, videćeš šta ti govorim, sila je to od žene, kakav samo 3D kačamak mesi!“
„Vu-ko-sa-va me-si!“
„Jes, jes, ali ne vala kao ti što znaš…hehe.“

Ilija dodade gas, kako bi se što brže uspeli uz kanjon, pre svega jer mu se strašno pripišalo (neko će reći, da, ali zašto nije zaustavio automobil i pišao pored puta, odgovor je jednostavan, jer je duvao strašan vetar, a Ilija je bio jedan od onih što nisu voleli da pišaju uz vetar), a onda, recimo da je tu važnu ulogu imao i 3D kačamak…
Za to vreme, u kući Ilije i Vukosave Koprivice, odigravao se jedan posve drugačiji razgovor:

„Alo, Momčilo, ljubavi moja, slušaj, evo ova budaletina od Ilije mi dolazi u kuću sa onom nakazom tvoje vrste, da si se nacrtao kod mene odmah, imam plan.“
„Mom-či-lo do-la-zi.“

Činilo se da je to jedan sasvim običan dan, u moru manje ili više harmoničnih 24 časa koje su ljudi provodili u obnovljenim plemenskim zajednicama, ili svako sa svojim personalizovanim seksi robotom u ljubavnoj ilegali, po brdima i planinama, po šumama i gorama…

„E tako, ulazi Maruška, i ne moraš se izuvati, hehe… O, đe si ženo, avetinjo, ajde, ajde da se upoznate, red je, ovo ti je Maruška, Maruška ovo ti je moja žena, Vukosava.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: SAN STOLEĆA (Gavrilo Princip)

Terezin. Kazamatska bolnica. Memljivi zidovi. Mrak. Lanci. Vezan poput zveri, leži, sam, proklinjući mučitelje i njihove nalogodavce što mu nisu još onog vrelog sarajevskog dana presudili kuršumom, ili odmah nakon procesa – vešanjem. Ipak, jasno zna, da se nikada ništa ne odigrava onako kako bi trebalo, već kako je određeno, kako mora biti. No, neizostavno, doći će. Doći će ona koja nije zaobišla nijednog prosjaka, nijednog vladara, anđeli su, povrh svega, skloni nadmatematici.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: TIGAR U TEGLI (bez O)

Lete ptice na nebu. Šušti lišće na drveću. Trčkaraju mravi na zemlji. Izvaditi klikere iz pticine glave. Iskidati lišče sa drveća, izguliti ga da pretekne jedina, da, malena, ta, žila. Klikeri, pregaziti mrave klikerima. Uništiti im svet. Ali ne, nije u redu. Snažniji si. Ideš u klanicu, slanina čeka tebe i babu. Taj miris sveže slanine, mmm. Da li ste gledali tigra kada jede div – šnicle iza rešetkastih dveri u vrtu živuljaka.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: JUŽNO OD MARIJANSKOG ROVA

„O, drevni hodnici podsvesti. O, jezo postojanja.“ – ja

„Sve što sam progutao sada šiklja iz mog ždrela
  Šireći se zemljom mojih predaka
  U sramotan pesmuljak.“   – Xu Lizhi

Ogromna je svečanost dole. Tu su i mama i tata. U prvom redu, nasmejani. Prizor u kojem ih vidim najsrećnije u životu. Lepo su obučeni, ne samo oni, nego svi ljudi koji prisustvuju ovom neverovatnom trenutku. To je gomila ljudi bez lica, ili su to rodbina, prijatelji, poznanici.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: STENA PRARODITELJKA (Devica)

Ja sam u suštini luzer, majka svih gubitnika, arhi-gubitnica, pra-luzer, eto ko sam. Nije mi dobro već dugo. Los kakav, u šumi, što staloženo posmatra: nešto. Naizgled hipnotisano, jedan trenutak, pre nego što se da u beg. Pa to sam ja! Još samo to. Ali kako i gde, ja da pobegnem? Kako da da! Zemlja. Humus. Blato. Život! Ogoljen. Jak. Zaudara. Punoća! Jedan-dva, jedan-dva, tri. Pleši kao bumbar, udaraj kao osa, ili kako već.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: JA, POLIFEM

„…Jer patnja mora da je zaslužila jednu vječitu ljepotu…“

Stvari stoje ovako:

Živeh stolećima na ovom brdu, u svojoj špilji, kao što moj rod živi, izolovano, nasumice, u najvećoj mogućoj slobodi, ubirući plodove napupele što su nam ih bogovi slali. I bilo mi je lepo, sve dok na moje ostrvo nije stigao on, Odisej, taj ništavac, sa svojom razularenom svitom, koji pravo lice pokaza, tek kada me napi rujnoga vina. Ali ipak, prava istina je da sam se po volji sopstvenoj napio, slušajući „Krčmu u planini“ od Nedeljka Bilkića.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: U KONZERVATORIJUMU

Pet boja mogu da zaslepe oči.
Pet tonova mogu da zagluve uši.
Pet ukusa mogu da otupe nepce.

Uputstvo: Ovo nije umetničko delo, jer ne sadrži ni trunčicu harmonije. Zato čitati opušteno, kao novinski tekst, magazinsko štivo, petparačku priču, uz perec i čaj, preskakati rečenice, pasuse.

Nikada nisam voleo raskrsnice. Jer kako, zaboga, odabrati pravi put kojim treba krenuti. Sa svakim se nešto gubi, jedan mogući život survava se u provaliju, otvara se i zjapi ogromna praznina, što rastući udaljava se od naših koraka.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Dušan Karabasil: ALTAMIRA (+30% gratis od priče PPP + neka baljezganja)

Tako je oduvek bilo. Plašio se da izlazi sam po noći iz pećine. Uvek je on bio taj kojeg bi poslali da donese granje neophodno za loženje vatre u hladnim noćima, ili kada bi se između dva sna pripremao obilan obrok. Sve bi bilo unapred pripremljeno za drugu večeru, osim komada drveta, grančica, lišća i ostalog zapaljivog materijala. Iznova je zaboravljao svoj zadatak tokom dana. Nije da je imao pametnija posla, ali takoreći bio je jedan od onih što nisu skloni disciplini.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]