Ивана Јањић: РЕКВИЈЕМ ЗА ГОСПОДИНА Х

Имала сам 12 година када су ми први пут тражили да напишем посмртни говор. Било је лето, термометар је одбројавао 40 степени, а апарат за притисак се загубио у нечијим дрхтавим рукама док су се рођаци, као пред сандуком, уредно смењивали чекајући да виде колики ми је срчани? а? шта каже? чује ли се? куца ли?. Тада нисам стигла на ред, мада ми апарат није ни требао. Имала сам 12 година и умрла је жена која ме је одгојила.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Иван Јањић: А ОНДА ЈЕ ДОШЛА КОРОНА.

година: 2047.
датум: 17. јануар
време: 8.57 ујутро (3 минута пред почетак испита)
удаљеност од факултета: 6 минута
светло на семафору: црвено

Док снег веје, наносећи ми танак слој пахуљица на врх трепавица, и читав видик претвара у обично, бело платно са тек неколико црних, црвених и сивих мрља, (које ме подсећају на случајно отресене капљице боја) поново у мислима оживљавам приче већ толико пута испричане да ми се чини као да су трагови мојих сопствених сећања.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ivana Gorandóttir: POD TEPIHOM

Postoje knjige koje pročitate pa ih zaboravite nakon nekoliko dana, ili, ako imaju sreće, nakon nekoliko nedelja. Postoje i one koje su napisane sa ciljem da vas približe tajnama mikrokosmosa, pa ćete ipak, i nakon što ih pročitate, uz pomoć svih pet čula i zdravog razuma, biti svesni toga da niste u stanju da ih razumete. A onda, opet, postoje i knjige poput ove, koje vam se učine toliko bliskim i važnim, da se odlučite da napišete kritiku o njima, iako ste samo obični laik.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: ЈА ЈОШ УВЕК БЛЕСАВО ЖИВИМ! (Мика Антић)

            Умирао сам већ два пута, што је, морам признати, сасвим довољно да се човек понада – не да трећег пута неће бити – већ да га, кад коначно дође, неће преживети. Кажу „трећа срећа“, па хајде и то да видимо. Први пут сам клинички проглашен мртвим унутар неуропсихијатријске клинике у Новом Саду, други пут на ВМА у Београду. Волео сам да верујем да ћу се, када ме Чохано посети и по трећи пут, наћи у Мокрину, лежећи на трави док ми истовремено сламнати шешир господски прекрива давно подшишану косу, а дим из цигарете на тренутак замагли сјај звезда.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: ЈАДНОГ ЛИ ПИСЦА (без Е)

Латица полако пада на врх мог носа. На дах ми пажња попушта, а онда тишину нагази болна слушна симбиоза – шапат и тихи, најтиши плач на кугли која мили око Сунца у свом лутању кроз космос.

Прошли смо ово. И звања и плакања. Прошла су само три (читава) дана од растанка и договора да нисмо њањави и плачљиви, и да такви и настављамо. 72 сата ко фол храбрости која нас полако напушта.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: Једна главица свјеже (?) зелене салате у 19.26, и откад се бог пише малим почетним словом (Славиша Тривковић)

Последњи сунчеви зраци голицају окрњене крајеве зграда и кроз прозор њежно падају на корице књиге која немилосрдно покушава да промијени већ добро установљени облик мојих ребара. Сва срећа па није у томе усамљена. Једна баба, чија је торба за пијацу препуна салате (Шта ће јој салата са пијаце у седам и двадесет шест увече?) покушава да дође до врата аутобуса, уплашена да је неко не заборави, не заобиђе, не престигне.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: КИШНИ ЧОВЕК

16.05.2014.

Стоји поред прозора, али не гледа у њега, већ кроз њега, мада ми се чини да јој мисли сежу далеко изван видокруга. Гризе усну, а онда се насмеје, отвори уста, па их поново затвори. Па понови то још неколико пута, а ја ћутим и чекам, јер ми се чини да би моје речи поквариле магију. У чему је магија? Не знам, али има је.

„Још један од бескрајних, сивих дана.“, проговори коначно.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ivana Janjić: S ONE STRANE DUGE (Petar Pan)

Један месец, или бар овај ком је процурила и последња секунда, има 30 дана. У сваки од 30 дана удобно се сместе 24 сата. Свакако, неки се лењо развлаче одбијајући да оду у заборав када казаљка додирне свој Монт Еверест, а онда неки пролете, као да желе да сто метара истрче за брже од девет секунди.

Један дан има 86.400 секунди. Није је интересовало зашто дан има толики број секунди, а не, рецимо 87.836.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: ТРИЧАРИЈЕ (Ован)

11. фебруара сам почела да водим дневник. Нисам баш склона дугачким описима, тако да сам, након двочасовног седења над папиром написала само „Никад више.“ Тог дана купила сам себи минђуше. Мале, са провидним кристалима. Углавном не дајем толике паре да бих се орасположила, али данас је ипак посебна ситуација, а посебне ситуације изискују посебне мере. Ставила сам их чим сам изашла из радње и одмах сам се осетила боље.

11. јуна сам купила течни пудер.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ивана Јањић: „НИКАДА МИ НЕЋЕШ БИТИ МОРЕ“

„И знаш, ја гледам како лишће лети и лети, само да би у једном моменту пало на земљу и ту се успавало. Па га онда, попут ћебета, покрију капљице кише које падају са иглица зимзеленог дрвећа…“ а онда речи нестају у даљини, понете ветром да би се већ у следећем моменту суновратиле у таласе који ударају у обалу и потонуле на дно. Нестају речи, нестају и боја и шум његовог гласа, нестаје и начин на који се смејао или чежњиво гледао док је размишљао о својој домовини.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]