Јелена Весић: ЉУДИ-СУНЂЕРИ

Памтим и данас једну причу коју сам слушао из мудрих уста своје баке. Није ми никада падало на памет да посумњам у веродостојност њених речи. Међутим, тек када је моје биће попримило ону боју која је доста одмакла од зелене, схватио сам да је управо она – бака – била ж и в и доказ да је прича истинита. За бољим сведочанством нисам трагао. Није ни било потребе, закључићете и сами.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ТАЛАЦ ВРЕМЕНА

Силазећи са првог спрата након завршеног предавања из пољског језика у раним јутарњим сатима, па још у понедељак, Петар се питао хоће ли заспати у ходу и у тишини кукао над сопственом судбином и проклињао дан када је решио да упише факултет. Одлучује да попије кафу – обично му након тог ужитка баш све буде потаман. Аутомат се налази у приземљу, чак и мало испод тог нивоа, јер мора да се спусти још неколико степеника ниже

– баш у истој равни са шалтерима студентске службе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Jelena Vesić: BABICA (noar/krimić + horor)

– Stiglo je još četiri nove prijave, možete pretpostaviti čega se tiču…

– Zar opet…? Pa dokle više? U grob će me oterati, u grob!

– Oprostite ako sam Vas uznemirila.

– Ne, izvini. Nastavi…

– Dakle, tri slučaja zabeležena su u toku dana i jedan neposredno pred Vaš dolazak u noćnu smenu. To je ukupno 12, ako uzmemo u obzir i one od prošle noći.

– Isuse… Uh, dobro. Hvala ti.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ANTE VITAE (без О)

–         Не знам чику са слике, ти знаш? – гледала ме је нежним лицем, али фиксираним, терајући ме да нагађам шта све стаје у тај бескрајни видик препун плаветнила.

–     Мхм, на слици је деда али ту је баш млад. – узвраћам мирним речима, из каквих исијава срећа јер знам шта треба да кажем на сва њена питања и увек сам спремна на њих; баш увек, на баш сва.

У средишту наслаганих слика на тлу седела је и, зачуђујуће пажње усмерене на хартије-чуваре тренутака, детињим рукама прелазила с једне на другу, испитујући ме за све незнанце.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ВОЈВОДИНА (Милана Ћирић)

Ту се простори мере свитањима и сумрацима, а време дужинама сенки. Млечни пут је до колена, као просута слама.

Без обзира на то припадао путохоличарима или не, сигурно си у једном тренутку свог живота маштао о далеким путовањима. Међутим, онај који је та путовања и искусио, може потврдити да баш ни на једном месту нашег света, ма колико оно божанствено изгледало, није као у пределу за који нас везују најлепше успомене детињства и младости.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: СВАКОДНЕВНИЦА

Дугачак дан је иза мене једва чекам да дођем кући Зашто су ми ноге тако тешке Настави даље ходај ходај ходај Зашто је полиција у мојој мирној улици најлепшој улици на свету То је само један ауто Сигурно је комшија свратио кући с дужности Све је логично Или ипак није ено га још један шта Испред моје куће ако видим добро Још један Чекај шта Још један И да још један Ма зашто бројим ово је гомила полицијаца шта ће они овде и око чега су то окупљени Око марице Ју неки крупан криминалац је у питању Ено познатих лица добро је Сви ту сви живи Али где то гледају сви људи види ли неко мене хеј Чекај сви гледају у једну особу Ма ко је тај човек мора да је то проблематична персона Живо ме интересује ко је и шта је урадио Видим Немогуће Видим Видим јасно да је то он Падаааааам Нема краја падању осетим да тонем али прија на чудан начин Бум Добро је ту сам опет Он је ту стварно Добро значи мртва сам али не онда су мртви и сви присутни Не не сви смо живи али он је мртав Стани како је овде Прилази Тебе сам чекао Како си ти овде скупљам храброст да га питам Сед је већ Успели су да ме ухвате и нисам мртав као што видиш Смеје се Али стани ко је онда био у ковчегу избезумљено вриштим Зар ти ниси срећна што ме видиш пита ме смирено Сабирам се полако Зашто је онда полиција овде реци ми Ма атракција сахранили живог човека и открили после толико година можеш мислити Уштини ме Штипа ме јако и боли ме јако И даље је ту Трљам очи И даље је ту И сад И даље Неко те је поздравио каже најзад а ја гледам погледом који гори од радозналости и гласно питам ко Не смем рећи Не смем и ту ће особу онда открити Знам ко је вриштим Ја сам то знала Знала сам кунем ти се Она је је л` тако Реци ми да јесте Лик му бледи Она је Жива је је л` да да јесте Где ћеш сад не иди Полиција Држите га молим вас он нестаје Како сад нестаје а жив је Да ли ме неко чује Да ли неко овде обраћа пажњу на Зашто ми се ноге не мрдају а тако силно желим да потрчим Хоћу да ударим овог полицајца баш овог најближег да би ме приметио али ми рука не реагује на наредбе Викаћу Вичем из свег гласа али излазе тако несигурни и слаби звуци из мог грла

Наједном их чујем некако бистрије и ближе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: НАДА (Снежна краљица)

Ништа жив човек не може изгубити што му једно пролеће не би могло повратити, нити може бити човек трајно несрећан док Бог даје да се душа лечи заборавом и обнавља пролећем.

Нису могли заборавити све што је претходило срећи и често су се сећали свих патњи насталих оне кобне зиме, али та су сећања ипак била испуњена радошћу јер су успели заједно да изађу из опасности захваљујући свом искреном пријатељству, које не познаје границе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: РЕКОНВАЛЕСЦЕНТ (Водолија)

Напокон је дошао крај овој пакленој самоћи. Шест месеци; шест дугих месеци потпуно сам у она четири смрдљива зида – без прозора, без свежег ваздуха, без разговора, потребнијег од ваздуха. Шест месеци као шест живота.

„Интензивна нега“! Интензивно су ми неговали само самоћу и спутаност. За шта су ме и неговали кад остајем сам у овом животу! Да ми је неко само мало своје пажње поклонио у том безнађу, био бих му најзахвалнији.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ГЛАД НА ГРЕБЕНУ

Већ из велике даљине до ока преплашеног посматрача могао је допрети дим густе и вечно непролазне магле. Знали су и они најсмелији да о пределу два застрашујућа гребена изнад којих никада није било могуће угледати ведро небо не треба ни говорити. Није било пожељно ни мислима призивати оно зло које се крије у тами из које нико није изашао жив. Права истина је: нико осим њега. Од тада две сестре више не живе истим животом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Јелена Весић: ВАГА

Никад нисам волео раскрснице. Опет удес, дођавола.

-Ах, да ли је могуће…за месец дана четири пута на истом месту.

Чаробан почетак дана. Неки нису, али ја стижем жив на посао. Неке несрећне људе та проклета раскрсница коштала је живота. Никад их нисам волео. Подсећале су ме одувек на моју највећу ману – неодлучност. Колико сам само пута у животу помислио да бих био пресрећан да ми фали нешто друго, а да имам храброст да доносим праве одлуке.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]