Кишни човек: ЧОКОЛАДНО МЛЕКО / ЕЈЛИЈЕН ГУТ

Чоколадно млеко

Три пријатељице у познијим годинама разговарају о младости, о безбрижном детињству, о првим симпатијама, изласцима и заједничком лудовању. Све је око њих тмурно и прожето сивилом, њихове хаљине су црне и дугачке, а оне су озбиљне, косе завезане у пунђу, сталожене и смирене. Музика у позадини је лагани клавир који свира неку тужну мелодију. Долази унук  једне бакице и доноси им три чоколадна млека. Оне се испитивачки гледају и узимају.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: Великани књижевности (Стварносна проза + Аутофикција/ток свести + ФФУНС)

„На данашњи дан, 28. јуна пре шездесет и осам година, умро сам.“

      Једном сам отишао на књижевно вече које се одржавало на Филозофском факултету у Новом Саду, да читам поезију. Био сам страшно узбуђен и, морам признати, помало уплашен. Имао сам 18 година, па самим тим сам се налазио на великој прекретници у животу- требало је одлучити који факултет желим да упишем што је водило до оног фамозног питања које сам веома често постављао себи „Чиме желим да се бавим у животу?“.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: Жмурке у мраку / Није сан све што сањамо

 Жмурке у мраку

*Године 2008. погинула је моја тадашња најбоља другарица у саобраћајној несрећи*

Стара, оронула кућа, тамних камених зидова, огрнута хладноћом и мраком где ни светлост не допире. На мрачном степеништу играју се две девојчице жмурке, моја другарица и ја. Трчим и кријем се од ње, а она ме упорно стиже док ме дозива језивим гласом. Игра све више не личи на жмурке, већ на оне игре у хорор филмовима где једна језива особа јури другу да је убије.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: СРЕЋАН (Стварносна проза + Аутофикција/Ток свести)

Киша пада, по путу, по кућама, по мени

Шта је пријатељство?

Размишљам док тупо ходам улицама где сам некад био срећан, успомене само навиру, а ја их потискујем не желећи да се сећам тога

Више ми не значе

Обрисаћу још једну особу из свог живота

Смешим се задовољно- коначно сам одрастао![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: ЗЕЛЕНЕ ОЧИ (Аутомеханичар) (Стварносна проза + Аутофикција/Ток свести + Еротика/Порно)

Гледам у слику голе женске која се налази на зиду моје радионице- сваки дан ме изнова пали. Тек је три поподне и сео сам мало да одморим. Отварам флашу пива зубима и дивим се свом умећу. Пребацујем ноге преко друге столице и испијам половину пива. Следећа муштерија треба да ми дође у четири, женска је била на вези, видно узнемирено је звучала и каже да јој ауто шкрипи приликом покретања. Волим женама да поправљам аутомобил, јер су увек тако изнервиране и забринуте, чак и када је ситница у питању као што је монтирање гума на фелне са спуштеним центром удубљења-мачији кашаљ за мене, а женске су онда захвалне и дају ми повећи бакшиш.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: ПЕПЕО (Експериментална проза + Непоуздани приповедач + Аутофикција)

Седим у малој соби пуној дима. Тупо зурим у сат прекривен крвљу, на мојој левој руци, једва приметно се види на казаљкама да је поноћ. Тика-така, време брзо пролази, али ништа не предузимам у вези тога. Настављам да палим ко зна коју по реду цигару и да испијам пету чашу вискија, бројао сам сваку, надајући се да ће ме свака наредна срушити, како се не бих сећао шта сам учинио. Узимам поново флашу вискија у руци и сипам, шеста чаша се напунила, испијам до дна и осећам како ми топлота пролази кроз тело.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: Роботска страст (Научна фантастика + Еротско, порно)

Неодређена далека будућност, планета Земља. Последња генерација људи је на издаху, а планета Земља нестаје заувек. Потоп који ће скроз избрисати планету десиће се за мање од сат времена, а за то време човек по имену Томас Јорда у својој лабораторији, већ уназад двадесет година, прави две машине робота (мене, Адама Т505 и Алис L505) са  особинама (ми размишљамо, осећамо и крећемо се као људи- чак и изгледамо као они). Програмирени смо да самостално размишљамо и будемо индивидуални, са малом цаком а то је да започнемо и формирамо живот на некој другој планети у Окто сазвежђу.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Кишни човек: Плава клупа

Тело ми обузима језа, док хладан поветарац завлачи своје дуге прсте испод моје танке одеће. Камо среће да сам се боље обукла- мислим док тупо ходам улицом високо уздигнуте главе, рукама у џеповима сатенског капута, промрзлим од хладне новембарске ноћи.

Тек по који пролазник упућује ми поглед пун жаљења, као да сам каква скитница, зачуђени што сама ходам Толстојевом улицом- као да ми је битно шта они мисле. Давно сам научила да човек не треба да се обазире на туђа мишљења, већином је ту заступљена само себичност, зависност и окрутност.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]