Лазар Биорац: КИШНЕ ГЛИСТЕ

Испружила је руке према небу и скопчала их око најдаљег облака. Требало је призвати сунце, али се она читавим телом опирала. Њене су очи локве, њени прсти кишне глисте сплетене у висини, њено тело цвет који се само на киши отвара. За њом су плавиле њиве и поља; села, вароши и градови. За њом је рикало рогато, цвилело репато и проклињало двоного – она се ни за трен није окренула!

Кустос је, поставивши је на зид, забезекнуто посматрао слику која је прогутала жену и претворила је у чудовиште.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: НЕ ВЕРУЈТЕ ТЕЛУ НЕСРЕТНОГ ЛАЗАРА

Прошавши кроз узани ходник углављен између кино сале и стаклене портирске кабине, нехајно сам гурнуо врата и ударио неког од студената начичканих у гомили пред улазом. Промрмљавши нешто што је личило на извињење, провукао сам се кроз гужву под надстрешницом и изашао на пролећни пљусак. Тренутак касније враћао сам се истим путем – требало је отићи до учионице на трећем спрату и узети заборављени кишобран. Чекајући лифт, нервозно сам њуњорио у недра како ћу једног дана негде и главу оставити.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: ТУПИМ ПРЕДМЕТОМ СЛЕЂА (вестерн + кримић)

У градићу Фуенто Роха, на крајњем југу Тексаса, кроз ноћ су се догодила два свирепа убиства – једно у ординацији доктора Џонатана Хексона, а друго у крчми Вајата Колинса. Доктор Хексон и Мала Еби, једна од Вајатових кокота, убијени су на идентичан начин – тупим предметом слеђа.

Тело Мале Еби пронашао је један од гостију крчме који се рано изјутра спремао на пут за Далас. Чим је сишао у салон у приземљу, за око му је запала локва крви у ћошку поред самих степеница.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: О ЈЕДНОЈ УТОПЉЕНОЈ ДУШИ (Владислав Петковић Дис)

Била је прохладна мајска ноћ, око пет сати по поноћи. Зора још увек није била на помолу, али су и небо и пучина корак по корак, као акварел, попримали нежне пурпурне нијансе. Једино је огромна француска лађа, око које је кружило јато галебова, својом тамном, робусном појавом реметила склад и мир касног пролећа.

Путници на броду спавали су чврстим сном. Неколицина је била смештена по кабинама, док су остали, по свему судећи сиромашнији, лежали на палуби, покривени шињелима, тврдим губерима и искрзаним комадима шаторског крила.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: ПРЕД АРХИЕПИСКОПОВОМ ЧЕТОМ

Како су дивне обале Мисисипија у августу! Снег веје и на земљи се претвара у мале црвене жабе крастаче које се кришом кикоћу и разговарају с маслачцима… Гле, већ је стигао аутобус за Келн! Мајсторе, само да купим цигаре на драгстору, стижем!

Лево, па десно… и још једном десно… Ето, таман да свратим до куће и попијем чај. Баба реже сланину и понавља: једна теби, једна Јовану, једна Дамјану, једна теби, једна Јовану, једна Дамјану… Не могу, хвала![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: ПАСИЈЕ ПО ГЛАДНОМ (Бик)

Кажу да не знам кад ми је доста! А што бих и знао? Само да могу да проговорим, па да викнем из свег гласа: „Млеееекаааааа!“. Звонило би пет спратова изнад и пет испод. Није да не звони и овако, само ретко ко разуме то моје „Уееееееее!“. Зато ми се сви одједном створе над главом, па проричу ко суђаје. Те расту му зуби, те тражим да ми певају, те хоћу да ме носе, те хоћу да се носе (не знам шта му то дође, знам само да је најмлађа суђаја прерушена у мог старијег брата због тог предвиђања добила папучу по туру од суђаје прерушене у нашу мајку), те хоћу играчке, те хоћу напоље…

А ја хоћу да ручам![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: О ЉУДИМА И ПАЦОВИМА

Чуо сам, људи славе зликовца! Гласови о њему одавно су надмашили границе хеленског света, пренеле се до најудаљеније тачке глобуса, а ни речи истине!

Проклети Итачанин је обичан пустошник, никакав херој. У мојој пећини је палио ватру, моје овце је клао да нахрани хорду разбојника, у мојој постељи је лежао и оргијао… Није оргијао? Слеп јесам, али ме сећање одлично служи. Живите у лажи! У лажи! Чувај се Данајаца и кад дарове носе![ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: ЦРНОРИЗАЦ

Спазивши да се отац Партеније изгубио у поноћној тмини, манастирски зограф зачкиљи у даљину, затим затвори прозор и мирно настави да спава. Ништа чудно није приметио! Одавно је навикао на тај призор. Иако се у почетку питао куда одлази млади јерођакон, није успео да сазна, а кад већ није сазнао, убеђивао је себе да га не занима и да посреди нису чиста посла.

Варош у котлини, пак, брујала је о калуђеру који сваке недеље долази у Виданову механу тик по поноћи и седи сам у најмрачнијем углу док се не разиђу и последње бекрије, коцкари и распикуће.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Лазар Биорац: АМАНЕТ

̶  Све се свршило! Све…  ̶  понављао је по ко зна који пут, спуштајући се, лак као птица, од гробља, низ падину, према граду. Знао је да је отац могао још живети, иако је већ одавно превалио седамдесету, али га његова смрт није претерано узрујала. Једино се бринуо да неће имати довољно новца за сахрану или да ће једнога дана, када истресе и последњи динар за одржавање гробнице, очев гроб бити прекопан, а споменик уклоњен, како би се обезбедило место за придошлице.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]