Ленка Настасић: ВИДЕЋЕМО КАД ПРОЂЕМО И МИ (Милета Јакшић, „Ствари које су прошле“)

– Ију! Кипи!

Мачка се тргла иза сна и придружила општој врисци власнице и старинског метала на рингли. Пена се слива низ огорелу џезву. Користи је често, за све паре. А и ближа је лонцу него каквом филџану. Кухиња јој није најомиљенији делокруг, али турски гени њене бабе не дају јој мира. Срећа па никада није научила да правилно одмери количине. Биће доста за сад. Прошлост чека.

Прашњаво клатно сата удара о унутрашњост њене главе док ишчекује да окретање шоље дочека свој дневни ред.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: (САМО)УБИСТВО С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ

„Није ново мрети пре свог часа,
Ал ни живот није новост права.“

Пише моја крв, али не и моји прсти.

Месецима ме посматрају. Прате ме ревносно. Једнако осећам присуство сенке крај себе у сваком тренутку. Мислио сам да лудим. Алкохол, знам одраније како то иде. Мисли ми се роје док се не скупе у облак који прети да окиша читаво моје постојање. Затим дође мало ведрине. Па опет изнова. Нисам луд.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ИВКОВА КРАВА

Припреме почињу недељама уочи Ђурђевог данка. Као и у свакој домаћинској кући која држи до себе, јорганџијска породица се сва узбунила да ориба и доведе у ред и најудаљенији ћошак имања. Мора се, нема шта. Не ваља да гостима у очи упада трава међу циглицама, а тек не нагомилана прашина по витринама. Сваки се ћилим истреса, собе се проветравају, а остатак покућства се премеће час на једну, час на другу страну куће.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ПЛАНДОВАЊЕ

Већ неко време има обичај да након дужих разговора унутар својих неколико зидова широм отвара прозоре да би ружне мисли напустиле просторију. Не воли задах испразних људи и њихових прича. Ретко јој ко прија. Каже, то ваљда долази са годинама. Негде након једанаест сати почиње њен дан. Телефон звони већ добрих пола сата, али је се ни то не тиче.

–    „Жива сам и данас, што ме давиш?“

Поклапа слушалицу телефона из прошлог века; зна се да са њом нема дужег разговора пре испијања кафе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: НЕМА МЕ (Јелена, жена које нема)

„У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.“  

Овога пута се не буди. Јасно га видим пред собом, хладног као камен и усправног као бор. Знам да и он мене види. Да има контролу над својим телом сада би протрљао капке у нади да ће га, након поновног отварања очију, мој лик и даље чекати на истом месту. Овог пута се нећу крити.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ПТИЦА СЕЛИЦА НА СЕЛУ / Прави сан

Птица селица на селу

„Сањам да те опет слушам како дишеш“

Корача без ципела кроз стрњику болну.
Табана прошараних крвавим ходом,
главе ужарене горућим Сунцем,
очију одавно угашених
пламенима проклетог света,
усана силом склопљених,
речи у грлу нема.
А гаца кроз блато
живљења коров
и гар и чађ.
Мори нас
исти
јад.

***

летим небом. под мојим крилима простиру се њиве ишаране браздама. пажљиво се спуштам на оштре остатке некадашње житарице.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ОДЛУКА (Вага)

осећам како ми се коса лепи за чело. није ни чудо наследио сам челепенку од деде може читав травњак косе да се засади. посматрају ме. кап зноја се слива низ слепоочницу. не могу се ни обрисати. ова одеретина ме претвара у шишмиша. шишмиш? ребус за нове ученике српског док вежбају писана слова. шишмишу шуштиш као шимшир кад год се помериш.смешне речи. свака реч постаје смешна кад је поновиш неколико пута. шимшир шишмиш шешир шишарка шишмиш шишмиш шимшир.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ЖЕНСКЕ МУКЕ

Непоменка се свила у клупче у свој беди свог положаја. Сваки дан исти – гори него јуче. Чека свој ред на справу за мучење која ће исправити њене бокове, а изгребати кожу. Огромни зубци се приближавају њеној виткој фигури. Стресла се и стисла та јадна два зуба која има у вилици. Јауци гомиле стижу и до ње, једнако напаћене. Осећај грабљења ње и њених сестрара, као да су пресушено сено на ливади, боли је највише.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ЈЕСЕН У МОЈОЈ УЛИЦИ

или авлији где ни не пролази

Опало лишће тка ћилим најразличитијих нијанси злата, воће испуњава штандове пијаца одмах поред набубрелих зрелих бундева, а ништа од тога становници Билића не виде од узкомешале плеве. Ласте одавде не лете са променом времена већ потеране џангризањем ’леватора. Док ветар хучи кроз фаличне плотове, жене насађене на хоклице разглабају већ буђаве диване.

– Дедер, понови шта ти је рекла Смиљка јуче.

– Штаа, он умро?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Ленка Настасић: ШАНСА

Зашто све плишане играчке имају сличне очи? Изгледају као да се труде да покажу да нису само од паперја, него да и у њима нешто дивно животари. Смеђе, без јасних зеница, или беле са неспретно нацртаним црним туфнама. Ипак су далеке и недовољно осећајне. Зар ме одмалена прате тупи видици? Девојчица на седишту лево од мене стеже своју плишану илузију. Изледа да је плаши моја покисла појава.

Сада ме од твог погледа дели неки претерано шарен кишобран и тринаест корака кроз баре на коловозу.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]