Kurs kreativnog pisanja proze | Odsek za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu | Mentori: prof. dr Sava Damjanov i MA Miloš Jocić
Лежим и гледам по белом своду
Гомилу људи на спроводу.
Сахрана тужна, ридања гласна,
А спровод гледа покојни даса.
Истину вели, ал’ му сви ћуте,
Да им се смеје, баш и не слуте.
Говори даса следећа слова,
Ја их прочитак од испод крова:
„Бескрајно расте Космос кроз нас,
Сва наша чувства долазе к њему,
У Једно стално ширења жељно,
У извор бескраја и ушће свега.
И када упиреш поглед ка горе,
Та Оса света, без краја и без почетка,
Кроз тебе иде.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Обитавам у бесконачном празном простору од почетка времена. Окружена сам титрајима непознатих вибрација. Стопала нису прислоњена о подлогу, лебдим, а око мене је само опна бакарно плава.
Испод куполе сам на чијим се зидовима налазе урезане приказе бикова у трку. Трака испуњена прсатим животињама налази се свуда око мене. Нисам сигурна да ли је у питању једна животиња која се креће или је то крдо у галопу.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Било је то пре седам лета, јер ствари, по правилу, бивају на седму, тринаесту, или тридесет и трећу.
Смрт ме сачекала под земљом.
Свакога јутра са Сунцем, свакако, тринаест година, силазила сам у подземни ходних са светиљком и светим лаксативом чекајући фараона.
Ал’ не лези враже, фараона није било, но било је великих и малих сервиса, крпљења, полирања, чак и по које дупло дно – екслузива каналских мрежа.
Тог дана стигао је југо тридесет и три године стар на канал.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Језик ми је крвнички истрган.
Беше тако сочан.
Вране, месождерке однеле су га на гроб Николе Балте.
У свежу раку!
Са њим мој језик труне и глупо прича упамћене речи.
Увек сам глупо причала.
Ја се и данас пењем на брдо погрбљене кичме.
На кланцу сам.
Стопала су ми се излистала на десетине језика.
Награда је дошла у лошим ципелама.
Прлоклињем пркосно вране, имам деведест девет језика сада.
За свако Алахово име.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Код куће имамо велики ходник сличан хангару. Мој отац се залаже за хипотезу да су прошли власници изградили толики (не)потребан простор како би потенцијални покојник имао хладно и монументално пребивалиште последње ноћи коју ће провести у нашој / својој кући.
Мој отац се залаже, ја слутим и тако свако своју лакрдију гради.
Јутрос ме је пробудила Хера. Дивна, моћна, бљештава богиња носила је жути нож из мајчине кухиње. Дошла је, каже, на извршење.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]
Већ данима ми мишеви гризу уши. Већ данима скорела крвава флека пожели ми добро јутро са свеже опране јастучнице. Помешани мириси крви и прашка за веш уместо кафе.
Сви мисле да умишљам. Крваве флеке правдају мојом склоношћу да гризем нокте.
Свако вече ме прогањају. У хорди долазе до мог кревета, један за другим остављају тачно један отисак зуба по истом месту мог уха. Ухо ми полако мења облик, хрскавица игра улогу плодног тла за фосилне остатке, а чељусти се тискају у вечност.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]