Марија Бошковић: МИРИСИ ДЕТИЊСТВА

Драги брате мој,

Да ли те је икада неки осећај понео у детињство и барем на тренутак у њему зауставио? Јеси ли помислио некад угледавши своју омиљену играчку колико си тада био безбрижан?

А да ли ти недостаје мирис цимета и најукусније пите од јабука, којом је мирисала цела авлија, док је мама пекла у рерни? Јутарња кафа коју је само бака знала скувати, да ли је истог мириса, укуса? Навиру ми сећања…пожелела сам те се, моје мисли су увек са тобом, иако су чудни путеви господњи…

Далеко си, то је била само твоја одлука.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: ДУХ

Да ли понекад имате осећај да вас неко посматра док корачате празним, помало сабласним ходницима Филозофског факултета? Јесте ли се икад окренули и погледали преко рамена у правцу угла, иза ког мислите да допире поглед?

Јесте?!

Хм, хм, хм… Мислите ли да има некога ко бди и чува све студенте и запослене или пак, чезне и жуди за осветом, јер му је начињена неправда?

Моје име је Ена.

Своје земаљско тело сам изгубила, оно не постоји, али…мој дух је и даље ту, лута, лутаће још дуго, дуго…

Моја трагична прича смештена је у давну 1987.годину.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: ЉУБАВ У ПАРИЗУ (роман / сценарио за филм)

Читајући овај сажети, али итекако поучни љубавни роман, роман личности са елементима драме и еротике, у мени се јавила потреба да о њему напишем коју реч.

Да бисте имали увид у оно што ћу предочити, уједно и коментарисати, упознаћу вас укратко са садржином овог интересантног романа.

Роман започиње идиличном сликом љубави двоје младих, место збивања Париз, време крај 40их година прошлог века. Причу започиње један од главних актера приче, девојка Жаклин, пореклом Парижанка тако што прича о томе како је упознала своју велику љубав, младог пилота Немца Ханса.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: ДЕШАВАЊА У ГРАДУ П., ГОДИНЕ 1942. (партизански + ноар/кримић)

Било јој је тада деветнаест година, изразито лепог лица, нереалне лепоте, о њој се знало и причало – звала се Емина. Њено срце је давно припадало њему, нешто старијем, угледном, маркантном вођи партизана те области града П., Светиславу.

Лудо ју је волео, живот за њу би могао дати, све. Заборављао би и на породицу и на рат, на целокупну грозну ситуацију, и то ратно време, када је био са њом. Целивала би му сваку рану и нанети бол, било их је.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Marija Marković: KLUB 27 (Ejmi Vajnhaus)

„Живи брзо, умри млад и буди леп леш.“

  Џенис Џоплин, Џим Морисон, Курт Кобејн, Џими Хендрикс…само су неки од уметника који су свој живот окончали у 27ој години живота, а онда и ја…

Врата мрачног Клуба 27 отворио је бразилски пијаниста Александар Леви .

Првокласни уметници, ношени теретом славе од ње и страдају, да.

Прича о Клубу кренула је од самоубиства Курта Кобејна, после више покушаја, он је себи одузео живот у 27ој години живота, пуцавши себи у браду.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: СЕЋАЊА (без О)

Умакајући кекс у тај цветни, миришљави чај липе, навирала су ми сећања.

Све се у мени данима, месецима слаже, срећа, туга, смех, жал за тим данима минулим.

Неких драгих људи више нема, неки млади нараштаји су се ту настанили, у селу крај реке Млаве.  Села су сада пуста, ићи ћу целим путем села, надаћу се да се безбрижна , раздрагана дечица играју дуж целе „утрине“, али не… Људи у њему се селе, самим тим и нараштаја све мање има.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Марковић: ГОСПОДИН П. (Дајана Митров)

Сан на јави, јава на сну. Садашњост. Прошлост.

Сви смо ми понекад били господин П., желећи да променимо стварност или пак да продужимо већ постојећу.

Понекад, само понекад, тумарајући по оронулим зидинама моје старе породичне куће, зажелим да се створим међ своје претке. Иако је стара и њени су зидови хладни, она ипак одише топлином и нестварним погледом на брдо, брдо на ком су сви они одрастали, укључујући и мог оца.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: САМО ЈЕДАН СЛОБОДАН ДАН

Устајем.

Напољу је сунчано и ведро, леп дан за шетњу по природи у себи мислим – о, да савршено, слободан дан, уживаћу поред реке. Опуштање, мир, спокој, апсолутнуо сви фактори су ту.

Напокон!

   Ова недеља била је врло напорна,ужасно тешки дани на послу, директор је мрзовољан и мрк, посебно ових дана и наравно, ко би најпре осетио ту мрзовољу? Радници.

–          Боже, колико сам само пута у току те недеље пожелела да са сам ваздух, да сам ту, али да ме нико не види.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Бошковић: ШТА ТО БЕШЕ ЉУБАВ? (Лепотица и звер)

Језиво. Гледам га док седи у дневној соби, заваљен у својој фотељи, наравно, не радећи ништа друго, јер боже, он је неки принц, до играња његовог омиљеног  PES-а.

–          Боже, какав је дебео, запуштен и лењ – помислим сваки пут кад га погледам.

–          Задригао, без икаквих визија о будућности…и тако су ми се мисли гомилале у недоглед.

Понекад  чак помислим да ми  је пријатније изгледао као она Звер , толико ми је био страшан тај мој брачни друг…

Језиво.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Марковић: ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО… (Лав)

Некакав краљ Сунце имао је кћер и сина. Кћер му се звала Вера, а син Одан. Живели су у свили и кадифи, цео замак  био је пресвучен златом, раскоши им није мањкало.

Мудро је стари краљ зборио, желео је срећу својој деци, али то не беше лако изводљиво.

Време за удају кћери дође, а краљ није желео да му се кћер уда за вољеног човека, већ јој је наметао своје потенцијалне изборе.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]