Марија Гагић: КЛАДИМО СЕ У ВЕЧНОСТ

Свака животна прича почиње и завршава се сузама. Мајка и дете плачу. Отац задржава сузе, али и он осећа. Понекад, чује се јецај, али само онда када животни пут доведе своје актере до наизглед најтрагичније варијанте краја – али и то је живот. Један живот се гаси, остављајући другима да сањају (можда узалуд), а неки нови се рађа. Бесконачан круг живота и смрти. У њега сам упала ја, не желећи. Нико ме није питао: желиш ли?… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: ТРЕТМАН СТВАРНОСТИ

Не, заправо сам пошла на други спрат. Али, знате како то обично бива када размишљате о неколико ствари одједном, забројала сам спратове и степенике и нашла се овде. Чак је и положај учионице истоветан, исти ходник, исто све. Свакако, каснила сам као по обичају па сам само ушла и сместила се. Нема везе што ово није професор Владушић, али незгодно ми је јер је ово час професора Ботића. Морал данашњег дана ми је опао за нијансу чим сам постала свесна да сам промашила предавање, учионицу и спрат.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: НЕКРОЛОГ ПАТЊИ ИЛИ ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ЧИТАТИ

Критика  Матеје В. Богдановића
Одломак из културног додатка Вечерњих новости
Ништа људско ми није страно (збирка песама), Марија Гагић

Отворило се питање: Како читати овакву поезију? За њим још једно: Да ли смо сигурни у оно доживљено, да ли нас је осећај преварио у било ком моменту натеравши нас на негативан закључак о вредности ових песама? Па, вероватно јесте. Једна књижица од свега стотинак страна задаје толико муке при њеном читању (али и разумевању!) – како то?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: О ЛЕПА, ЋАО! (партизански + еротски/порнографски)

Јуче су стрељали Песника, писало је. Дрхтав рукопис, мусаво мастило од знојаве руке. Мирисало је на сузе, дрхтавицу и страх. Одједном, било ми је жао свих нас. Наметнуло се питање, зар нећемо сви завршити управо овако. У некој рупи изнад проклетог села. Колико ће трајати ова агонија. Колико дуго можемо да пружамо отпор. Било ми је јасно, живи смо мртваци, али данас… Данас живим као да је све или ништа, као да ће Студенткиња сутра неком другом упутити цедуљицу или лично се уверити: Ње више нема.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: ДИЈАЛОГ СА СМРТИ (без Е)

Мисл’ћи да сам умрла, ц’лог тог дана (до чиј’г краја ниј’ остало много) и н’колико дана након, упућивала сам разна питања особама око м’н’, за кој’ сам сумњала да су прим’тили н’што н’обично. Одмах сам назвала Њ’га, писала сам Ани, тражила да с’ нађ’мо. Они – ништа н’ прим’ћују, ништа ми н’ пријављују. Ја – тр’п’рим од н’к’ бол’сн’, грозничав’ слутњ’ да ми с’ св’ ово привиђа и да ј’ до сада сигурно в’ћ н’ко прим’тио (а то ниј’ било т’шко уочити!) да сам в’ћ ув’лико покојна.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Slaviša Trivković: POVEST JEDNE TIŠINE (Marija Gagić, „Hemija“)

Rano septembarsko poslepodne u Vojvodini zna biti izuzetno prijatno. Dugo i vrelo leto koje se osetno povuklo, istina anemično i bezvoljno, na kraju krajeva kao i sve drugo što dospe u ravnicu, dopustilo je pak da se zrak blago zastudeni, pa ga u hektolitrima puštam kroz spušteno okno Opel kadet karavana, godišta osamdeset šestog. Ipak, i pored toga, u kolima je skoro pa nepodnošljivo toplo. Kapljice znoja na vratu, verovatno pretekle još od puta ka granici, sasvim su se jasno kristalisale u sitne, belo-sive grudvice soli i prašine, i sada, u sudaru sa novim, izazivaju izuzetno neprijatan osećaj iritacije i neizdrživo peku.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: SWEET DREAM OF A BEATIFUL NIGHTMARE (Вања Поповић)

Опрости ми на визији, читаоче. На речима, мислима и делу. На свему реченом и помишљеном. Разуми моју жељу да свима удовољим. Ја себе дајем вама на читање, пипкање и још по нешто. Не, нема Вања ништа са овим. То сам само Ја. (Ја сам хартија.)У теби има превише ироније и горчине. Због тога се мимоилазимо, никада се потпуно не предајући ономе што може да објасни наше исконско, непостојеће, болно, магично, животињско, мистично, нереално.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: Мислеће биће, али не нужно здраво

као бубашваба и пацов заједно. небо хладно и сиво, ваздух млак. прошарано црвеним, влажним и љигавим остацима, зрацима, ватром и пепелом. свуда мрак и свуда светлост, густи су, не топе се, не мешају се, заједно живе и лепо им је. онда је чујем како ми прича ону причу како пјер ништи кафану, дивне су њене усне и њене уши и њена кожа, слушала бих све шта она има да ми каже.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: СВЕ ТЕЧЕ (Баш-челик)

Смрт има више врата кроз која пропушта живот. Једна ћу пронаћи.1Цитат из једне давно прочитане и заборављене књиге, превод латинског оригинала.

„Када неко у животу није сигуран у оно шта јесте, заиста је важно да зна шта није. До тога, шта заправо јесте, доћи ће селекцијом својих есенцијалних, сржних, атомских особина, квалитета, врлина и мана.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Марија Гагић: ЕПСКА ЉУБАВ

Бирам га свакога дана. Прва мисао, чим се пробудим. Кажем: Да, он је тај! Увече, пре него што упловим у сан, али и даље свесна, прошапћем себи у косу: Да, да, он је тај! Током дана: Он, он!

Бирам га изнова и изнова, поред толико мушкараца, поред толико жена, поред толико људи – свих њих, и све могу да имам, али никога не желим. Желећу само њега као што сам га одувек желела, као што га желим свом силином жудње, патње и боли коју осећам, истом јачином као што умем да мрзим.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]