Mihajlo Manojlović: OGLEDALO (Ples blizanaca)

Često se ne prepoznajem u ogledalu. Na prvi pogled zaista smo identični on i ja – ja koji sa druge strane glatke površine tražim dokaz da nas je zaista dvojica; on – koji nijemo i doslijedno prati svaki moj pokret. Ni jedan od nas ne otkriva tajnu.          

Osjećam ih. Dolaze… ni sat vremena nije prošlo, sunce je sijalo i ja sam svijet udisao; grlio ga. Zgrušani u postojanju nadvijaju se nada mnom oblaci i nema svjetla.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Mihajlo Manojlović: JESEN U MOJOJ ULICI

U tihoj noći kapljice jednolično dobuju po oknu prozora i sam, u svome krevetu provodim noć bez sna. Ulicom odzvone poneki koraci i njihov užurbani odjek razlijeva se po zidovima od žute cigle, nakvašenim od neprestalne trodnevne kiše. Pažljivo osluškujem svaki zvuk, nemiran i razbuđen, tražim jedan dobro poznati. Sjećanja ovaj dan izdvajaju od svakog drugog u godini. Očekujem njen dolazak, da među tim sumornim i kišnim zvucima pronađem onaj nezaboravni.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Михајло Манојловић: СТАН БРОЈ 29

Стан број 29 налазио се у поткровљу петоспратнице смјештене у малом приградском насељу. Без много природног свјетла и са превише ниским плафоном, његови стари дупли прозори гледали су на запад и када би падала киша, на једном зиду стана избијала би влага која би понекад из своје флеке пустила покоју кап. Зграда веома старе изградње је, између осталог, била дом многим лицима која, напустивши своје домове, са често празним новчаником, одлазе у потрагу за бољим, или макар другачијим животом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]