Milan Tica: MUĆNI GLAVOM I SPASI SVOJE DETE!

Prosečnom čoveku potrebno je nešto više od 2 sekunde da na telefonu ukuca trocifreni broj i okrene ga. Ne i Aurori! U trenucima dok je posmatrala displej sa 9 cifara, pamet joj se naprasno skamenila, a prsti oduzeli. Iz grla punog knedli iščupao se potmuli zvuk, a sa njim nekako i reči: „Jebote… broj policije?! Marko, koji je?“ – čak i kada joj je suprug, u tim trenucima nešto prisebniji, doviknuo trocifreni broj, prsti nisu hteli da slušaju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: PONEKAD, OD OKTOBRA DO MAJA

Jednu sasvim običnu, kasnovečernju, pijanku u studentskom domu broj 14 pri Univerzitetu N. P. Ogarjova u Saransku – koji je između ostalog primao i mlade ljude na razmeni – prekinuo je nestanak struje. Psovke na poljskom, ruskom, engleskom, pa čak i srpskom jeziku odjeknule su prostorijama doma, koji u tim trenucima nije ličio na ustanovu u kojoj borave budući inženjeri i profesori, već na onu gde su smešteni nekadašnji nosioci tih zvanja, oglodani od života i ispijeni od raznih lekova, koji u bunilu, uz sočne psovke negoduju što im za desert nije poslužen sutlijaš.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: KO SVE OVO REŽIRA? (vestern + naučna fantastika)

„Bitka za njene grudi“ – Aleks Brajton
Izdavač: Gejmbuks
Čita: Nolan Rid
Prva kaseta – strana A
Bitka za njene grudi

Prvo poglavlje

Žena u prozirnom, intezivno crvenom negližeu stajala je oberučke naslonjena o okapnicu prozora i pozdravljala stranca koji joj se oklevajući približavao. Njene znojem orošene grudi izgledale su kao pustinjski pesak na koji se okomila laka kiša, a čije kapljice zemlja nije upijala, već ih ostavljala da se onako nerazobličene cakle na zlatastoj površini.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: WE NEED TO TALK ABOUT CAMUS’S DEATH (Alber Kami)

Kami je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ili možda nije. Ne znam. Ali povest koja će vam biti predočena u nastavku teksta detaljno svedoči o magnovenju smrti i onome što joj je prethodilo. I to unatraške.

5. januar 1960.

LE MONDE: „Juče, 4. januara u popodnenim časovima, naš poznati pisac i dobitnik Nobelove nagrade, Alber Kami, poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od mesta Vilblevin, kada je automobil kojim je upravljao njegov izdavač Mišel Galimar, izleteo sa puta i udario u drvo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: Pasje let0 / Dan pasjeg leta (bez O)

Nap0mena: Pre neg0 kažete: „Vidi 0v0g pametnjak0vića, mrzel0 ga da m0zga pa se p0služi0 jeftinim trik0m“ – da vas 0bavestim da d0le imate verziju bez 0. Prijatn0!

Pasje let0

„Sunce danas žari ka0 lud0, znači večeras će kiša“ – P0misli0 je dečak u bel0j atlet majici. Neki su t0 nazivali p0tk0šulj0m, ali za njega je t0 t0k0m cel0g leta bi0 jedini i 0miljeni 0devni predmet. 0tkl0n 0d neravn0mern0g br0nziranja ruku, platn0 na k0me je p0n0stit0 n0si0 fleke 0d razn0g v0ća (najviše 0d kasnih višanja) i č0k0 m0k0 slad0leda (zad0v0ljstv0 0d 30 dinara) i nap0sletku plemensk0 0beležje u igri Rata – sve je t0 za njega bila bela atlet majica sve d0 jedn0g kišn0g julsk0g predvečerja.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: GLAVOBOLJE (Dajana Rastović)

Christian Jäkel-Ledsen pretrpeo je težak udarac – preminula mu je majka nakon kratke i zlokobne bolesti, koja ju je sažvakala do te mere da sanduk nipošto nije smeo da se otvara za vreme pogreba. Tri dana nakon što je nesretna žena otišla pod zemlju, pozvao sam ga i predložio mu da sa mnom, Larsom i Ingebitom ode za vikend na ostrvce Mörtö i malo skrene misli sa tragedije, te okrepi duh uz zvuke prirode.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: CAKUM-PAKUM (Pepeljuga)

Sluzava, zelena tečnost klizila je postepeno niz ivice belog porcelana, spuštajući se u kotlinu, pritom ostavljajući za sobom blede obrise koji bi pod teretom vremena potpuno iščezli. Otezanje te sluzave materije nije bilo ugodno posmatrati, uprkos gipkosti njenog vijugavog spusta, ono je odavalo utisak teskobe i žala zbog čina rascepljenja – koje je bilo konačno i nepovratno. Patnje ovom mukotrpnom procesu prekraćivalo bi razlučivanje tečnosti po celoj površini hitrim zamasima, a potom i detaljnim uglancavanjem.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milan Tica: PRIČE IZ AOKIGAHARE (Škorpija)

Nepregledne šume gušile su se u jutarnjoj magli, a šansu da prodišu dobijale bi prekasno – tek pošto bi nečiji izdisaj protutnjao gustim drvoredom i nestao jednom zanavek. A mahovina, ta gladna neman, gutala bi sve pred sobom, ne suzdržavajući se ni pred poslednjim spomenom na onoga koji se otisnuo u krošnje. Tišina koja je vladala ambijentom, krotila je trezvene misli, pretvarala ih u one mahnite i odvlačila sve dublje u maglu sa kojom su se dizale dovoljno, da nestanu zasvagda.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]