Milana Ćirić: KIŠA

18. avgust, 4.00h

Kiša nije padala već skoro dva meseca.

Sunce po navici izlazi u 4.20 svakog jutra i njegovi nekada umilni zraci koji su se postepeno i nežno probijali kroz jutarnje lake oblake, već u 5.00 časova počinju da prže sve pod sobom. Zemlja je izrazito suva i pukotine na njenom površinskom sloju razbrazdale su se u najrazličitijim oblicima; gutajući u sebe travu koja se ukovrdžala i polegla isušujući poslenje zrno vlage iz svojih nekada zelenih listova, kako bi bar korenje sačuvala i osigurala, stvarajući tako iluziju žutog tepiha.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милана Ћирић: ЗЕЛЕНО (хорор + научна фантастика)

У болници у Вухану само годину дана пре апокалипсе и нестанка људске врсте, преминуо је тридесетогодишњи човек, Ким Ли. Година је 2019. и касна јесен већ је на закуцала на врата наших домова, природа се полако спрема за зиму, али то Ким Лија, страственог планинара, никада није спречило да своју страст остави по страни. Јутро након што се Ким Ли упутио на планину, исту је завејао јак снег, а њега заробио на планинским обронцима.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: JOŠ JEDNA BRILL-ZINSSEROVE ZVEZDA (Nadežda Petrović)

Hodnikom je odzvanjao zvuk drvene štikle ženskih cipela. Hod je bio užurban i žustar, a noge su tačno znale gde glava želi da stigne. Od vrata do vrata, pa mala pauza nad bolesničkim krevetom. Nekome je trebalo dati dnevnu dozu lekova, a nekom prepisati nove, nekome je trebalo promeniti obloge, a nekom drugom posteljinu. Jedna slikarka sada je bila u ulozi medicinske sestre, a ova je pak imala više uloga, bila je još i lekar i nudilja, a bila je i sama pacijent.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: OKTOBAR (bez slova E)

Posmatram kroz prozor kako prolazi dan, skoro smo zakoračili u oktobar, ali još prži. Krajičkom oka vidim knjigu; kada bih samo mogla učiti.. Zvoni mobilni i obustavlja mi misli:

*Ajmo do kanala, ako trza da malo zabacim štap, m? *

Pa i zaslužila sam odmor:

            *Top, biću napolju.*

Brzo oblačim i obuvam šta sam prvo našla. Flaša s vodom i kuvan kukuruz za mamac- pribor tu, kao i vozač koji trubi da bi naznačio da je stigao.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милана Ћирић: САМО РУЖАН САН (Драгана Јовановић, „Дечије ципеле, неношене“)

Не

Не

Не опет…

Дечак се пробуди, обливен знојем; срце му је тукло из груди као да је заиста трчао преко читавог града. Сат на цркви откуцао је пет сати изјутра. Знао је да неће моћи поново да заспи, pa je pолако је устао и на себе навукао топлу одећу, огрнуо се ћебетом и сетивши се мајчиних речи, са полице узео сестрине нове, скоро неношене ципелице. У себи се помолио Деда Мразу да овог пута стигне на време.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: 29. NOVEMBAR (Tri praseta)

Negde pred samo leto, tri brata praseta uspešno se odbraniše od vuka. On im je prilikom tog okrutnog napada naneo mnogo štete, ali bar su žive glave izvukli. Najstariji brat koji je svoju kuću, ne štedeći na materijalu, izgradio od cigle, primi drugu dvojicu da kod njega provedu neko vreme, dok sami ponovo ne stanu na noge i izgrade svoje domove iznova. Braća su se uz obilje sveže trave, voća i povrća, lepo vreme i kupke u blatu, oporavljala od traumatičnog događaja.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: ŽIVOT (Blizanci)

Moj brat večeras slavi povišicu na poslu. Uvek je bio istrajan u svemu što radi, a radio je svašta i uvek do kraja, nikada posao ostavljen na pola ili urađen ofrlje. On je vrlo oštrouman, ozbiljan, usredsređen na ono što se oko njega dešava. Ja nikada nisam bila takva, mama kaže da sam često zamišljena i odsutna, ja za sebe znam da sam u većini situacija neodlučna, ali mislim da su za to baš naši roditelji krivi jer su se uvek trudili da sve odluče umesto nas, što na mog brata eto nije mnogo uticalo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: PAPERJE

Tama noći već uveliko je pala na jedan primorski gradić. Tišinu morske obale prekidaju uzastopni, skoro ujednačeni udari talasa o peščanu obalu i blagi vetar koji od mora nosi gorak miris soli i joda. Grad obasjava tek po koja ulična svetiljka, čije je staklo već poprimilo žutu boju sijalice. Samo nad ulaznim vratima jedne spratne kuće sija crveno svetlo. Ova kuća nalazi se na samom početku grada, skoro uz kameni zid kojim je grad opasan i svako ko dolazi sa mora prvo ugleda crveni odsjaj svetiljke.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milana Ćirić: ŠETNJA

Nikada nisam volela raskrsnice. Kazaljke su prošle ponoć za oko sat vremena. Napolju je ciča zima, sneg je padao treći dan zaredom. Ulice po starom seoskom običaju neočišćene, jer službe za čišćenje nikada nisu spremne ni za sneg u gradu, a ne još i da misle na nas na selu. Nebo je poprimilo narandžastu boju i tek iznad kojeg odžaka na kući vidi se blago podrhtavanje pramenova dima. Miris hladnoće i dima prepliću se sa belinom susnežice i čine sliku zimske idile potpunom.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милана Ћирић: НЕПРОСПАВАНА НОЋ

Обукла сам пижаму, легла у кревет и угасила лампу на узглављу. Дан је био дуг и напоран и већ осећам  да ми неће бити потребно дуго бих заспала, глава ми се распада. Неко време само лежим и уживам у тишини и удобности кревета. Погледа упртог у плафон, мисли саме навиру, не задржавајући се дуго, преплићу се и смењују једна другу.

Сваки документ који ми је дошао под руку ових дана, сада ми је био пред очима, убиства, силовања, пљачке, лица жртава и починитеља.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]