Милица Милошевић: ЈЕЗЕРСКИ КАРАНТИН

Седео је гледајући у језеро окружен поленом који је плесао у ваздуху. Под прстима су му се гужвале странице збирке коју је читао – или се бар трудио да се посвети томе. После сваке песме остао би загледан у даљину дуже него што би размишљао о прочитаним стиховима.

А Ливада каже

Ако си од дана: Иди у дан;

ако си од ноћи: Иди у ноћ.

Већ два месеца је сваки дан седео на плажи.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: ШТА ЈЕ ГОРЕ?

Сећам се добро. Година 2016. Ја бруцош. Погубљени бруцош који се губи по ходницима Филозофског факултета и проклиње архитекту истог (касније и Павића јер је он бирао архитектонско решење за зграду – уз дужно поштовање овом великом имену). Зграда ми је већ деловала превише страшна у оном сивилу са црвеним детаљима и лијанама које се спуштају од трећег спрата до приземља, а ходници попут лавиринта су ме додатно збуњивали. Као да би из сваког мрачног ћошка или додатног мрачног ходника могао искочити Минотаур или нешто још страшније.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: РАЂАЊЕ ИЗ ПЕНЕ

Пратећи трагове сликара који су осликавали своја платна и зидове палата и храмова инспирисани књижевним делима попут Дантеове Божанствене комедије, Хомерових епова Илијада и Одисеја, па и општим местима идеалне лепоте у поезији петраркистичких песника, ауторка Милица Милошевић у својој првој збирци прича Рађање из пене управо је инспирисана оним што су сликари и вајари оставили иза себе. Мотиви из историје уметности у њеним редовима врло лако заинтересују читалачку публику да открива нове детаље на већ врло познатим делима ликовне уметности, а уједно и показује да данашња књижевност такође може бити инспирисана ликовним уметностима, што италијанске ренесансе и радовима Салвадора Далија, тако и радовима српских уметника попут Паје Јовановића, Ђорђа Јовановића, Уроша Предића и Новака Радонића.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: ПАД ЗВЕЗДЕ (партизански + научна фантастика)

  1. новембар 1941. година, Ужичка република
    Село Крвавци, југоисточно од Ужица

Група партизана, на челу са Стеваном, обилазила је село. Речено им је да становници села нестају преко ноћи. Ово је рат – мислили су – људи свакодневно нестају, али друг Иван је издао наређење. Испитивајући становнике, наслушали су се прича о разним створењима у шуми које вребају па све до вилиног кола које је – веровали су – било мало дубље у шуми и које је привлачило мушки део сељана.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: РАЗЈАРЕНИ БИК (Владимир В. Мајаковски)

  1. април 1930.

Мрак се пробијао кроз московске улице. Опет су му одбили молбу да напусти Русију.

Крупним нервозним корацима газио је по соби. Паркет је шкрипао. Сат је откуцавао секунде, минуте.

Лучше умереть от водки, чем от скуки! 1„Боље умрети од водке, него од досаде пуке!“

Волео је живот и умео је да ужива у истом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: ЈАМА (Кристина Посавчић)

Седео је у мраку. Мирис влаге и мемле га је обавијао. Из ћошка посматрао га је паук. Колико времена је прошло? Колико дана? Месеци? Година? Не сећа се. Није бројао смену дана и ноћи. Додуше, дана није ни било тамо где је он боравио. Дан је отишао за њом. Осећај топлоте сунчевог зрака који ју је пратио, који је чувао само за себе, бледео је. Сећање је бледело. Неуспешно је призивао.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: LE SOMMEIL

белина ме удара у очи не знам где сам не могу широм да их отворим и да боље погледам око себе осећам се малом у заобљеном простору не знам куда да кренем како да се вратим

отварам широм очи које се навикавају на белину простора

увек су говорили не иди ка светлости али светлост је око мене – ја сам у белој светлости не могу да одем од ње

испред мене се појављује огромно људско тело или пак облик људског тела са монструозним рукама и ногама у виду мрвица креће се ка мени идем уназад

Њена температура тела се повећава.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: OR (Лав)

Or 1франц. злато

Јесење вече. Улице пуне народа. Чај на мом столу. Поред чаја данашње новине. Нисам стигао да их прелистам данас иако су ми од јутрос биле у џепу од капута. Мислио сам – сад ћу. Прескочио сам део о политици. Нисам имао снаге, а ни воље за те теме.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: ГОЛИ ОТОК

Сунце се пресијавало у води која је запљускивала стене и нага тела групице сирена. Дуга раскошна коса им се сушила на сунцу, капљице воде на њиховим телима сијале су. Заносна слика нагих тела била је испуњена мирисом рибе и соли који се ширио око њих по врелом дану. Мирис који би људима био одвратан, њима је био свакидашњи. Све је испаравало око њих.

Досађивале су се. Већ данима су биле без забаве у виду великих бродова пуних наивних морнара који су им били омиљени.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Милица Милошевић: МУЗЕЈ ПОГЛЕДА

11:47

Трчала је на станицу – опет је каснила на градски аутобус, као и сваког викенда већ два месеца. У моменту је била срећна видевши гужву на станици због које се градски аутобус задржао тек толико да може да стигне на време. Улетела је и заузела прво слободно место. Људи су излазили и улазили, а она је меланхолично гледала кроз прозор незаинтересована за сапутнике који су се мењали сваких пар минута.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]