Milica Sredojević: TEODORINA BAJKA

Deco, danas ću vam pričati o proleću, o snu jedne devojčice, o jednoj nadi, o jednom početku, o jednoj izopačenoj stvarnosti. Deco, danas ću vam reći koja je tajna velikih umova, i koja je tajna onih malih. Deco danas ću vam oslikati svet u kome stariji prebojavaju već šarenu dečiju sliku u crno-belu.

Zvala se Teodora, imala je 7 godina, imala je belog čupavog psa Munju, mamu i tatu. Volela je svoju porodicu najviše, i smatrala ju je posebnom, drugačijom u odnosu na ostale.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: PROFESORSKA LOZA VAMPIRA

Baš tu, ispred kabineta 328, na trećem spratu Filozofskog Fakulteta, dogunđavalo se dvoje studenata. A o čemu bi drugo u januaru pričali, no o ispitima koje polažu.

-I ti polažeš pregled poetika? – upitao je momak plave kose, devojku koja je sedela preko puta njega.

-Mhm- odgovorila mu je.

-Koliko si puta već izlazila? –

-Ovo mi je prvi put, druga sam godina, tek sad sam slušala ovaj predmet.-

-Auu, pa ti si tek počela, ja sam apsolvent, i posle desetog puta sam prestao da brojim.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: MAGLA

Milica Sredojević je u delu „Magla“ dotakla valove snova i halucinacija i zaplovila u pesimizam i usamljenost. Kroz lik Stepka čoveka sa bunjišta svoga vremena umela je da prikaže sliku truleža i đubrišta u kome se ovaj lik nalazi. Kroz Stepkove misli upoznajemo njegov život, od trenutka kada je iz doma za nezbrinutu decu dospeo u hraniteljsku porodicu, pa sve do sadašnjosti u kojoj važi za uglednog građanina Beograda, naime, doktora na Vojno Medicinskoj Akademiji.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: soba 131 (horor + naučna fantastika)

-Izvolite ključ, broj vaše sobe je 131.-

-Hvala Vam. – odgovorila sam recepcionaru i uzela ključ u ruke pa krenula na prvi sprat hotela „Un mondre de miracles“. Krevet se nalazio ispod prozora koji je puštao pogled na ceo Lion, a ispred njega, duž celog zida prostiralo se ogledalo u kojem se evo već desetak minuta ogledam, i razmišljam kakav divan selfi ću napraviti, tu ispred njega. Levo od kreveta bila je nekakva komoda i na njoj televizor koji ne radi, a iza komode su vrata od kupaone.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: DRIBLING DO VEČNOSTI (Kobe Bean Bryant)

-Mene kao košarkaškog trenera, košarka je naučila mnogo toga. Zapravo sve što o životu znam, znam zahvaljujući njoj. Na terenu sam učio da je timski duh i upornost prva tajna uspeha, čak i van terena. Protivnike nisam gledao kao svoje neprijatelje, već kao osobe koje žive, misle, i razmišljaju isto kao i ja. Moji protivnici i ja imamo istu ljubav, istu želju, isti poziv samo u drugom klubu. I ta sićušna, mala klubska razlika, ne smanjuje poštovanje koje ja imam prema njima, i oni prema meni.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: JEDAN VUK I JEDNA JA (bez o)

Vuk je hladan, mračan, siv, sad već tu ispred mene. Ne mičem se ja, ne miče se vuk. Bledi sjaj neba, i šumu prekriva tama. I pitam se, da li se ja više plašim, ili ta životinja spram mene?

U julu, sam bila na izletu, negde gde se prekida  civilizacija i kreće divljina, netaknuta šuma i nestvarna, najlepša reka. Pljevlja je civilizacija najbliža kampu gde se nalazim i udaljena je pedesetak km, kako mape nalažu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: MEDICUS (Jovana Vojvodić)

Znojim se ko da se otkravljujem. Nije do sunca. Ne bi trebalo, mnogo je hemije sasuto u me. Trebalo bi da mirno sačekam svoj red. Ali mi se dlanovi znoje, kvadriceps podrhtava, a glutes se pretvorio u kamen. Humerus je olabavio, pa sam sasvim sigurna da me ne bi izdržao u vertikali, već ovako horizontalno nekako živi sa mnom. Prolazili su neki ljudi pored mene. Neki su prozborili nešto tiho, međusobno, mislim da se jedan čovek čak i obratio meni.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: STELA

Sneg je prekrio sve što mu se našlo na putu, sravnio je brda i doline, prekrio krovove i ulice. Sada tako beli grad izgleda kao da se stopio sa nebom. Pa se jasna granica između zemlje i neba ne može uočiti. Gladajući u daljinu učini se da je to nestvarno belilo privuklo svet vasioni, i sada tako povezani bele zajedno.

Dečak se sasvim niotkud nađe u svom tom belilu. Sasvim sam.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: LABUDOVO SRCE RUŽNOG PAČETA (Ružno pače)

Nekada davno, iza sedam gora, iza sedam mora, u najlepšem zoološkom vrtu, krilo se kristalno jezerce. Svakodnevno su se oko tog jezera okupljala deca širom sveta i posmatrala najlepšeg labuda u vrtu.

– Deluje tužno- povikao je jedan dečak uočivši pokunjenog labuda. Kakva li nesreća čini ovog raskošnog stvora tako tužnim, pomislio je on? I doista, on se i osećao tužnim, sve za čim je kao mali žudeo, ovaj beli labud je dobio, ali ga to nije usrećilo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Milica Sredojević: JEDAN SASVIM OBIČAN DAN SA DUPLIM BLIZANCEM (Blizanci)

Beograd je u ovo doba godine obično hladan i kišovit. Mada, danas, dvadeset šestog novembra bio je sunčan. Neki po ulici viču, „Jesi li čuo da je jutros, promicala neka kišica?“  a po cesti ni traga od nje. Možda je to zato što sam sam se jutros probudila, kao i svakog prethodnog jutra, iliti podneva u jedanaest časova. Pa sam propustila sve lepo, a i ružno što jutro belog grada nosi.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]