Огњен Филиповић: НЕНАПИСАНА ПРИЧА (Шестица пехара, Четворка мачева, Смрт)

  

У соби задимљеној од неких двадесет квадрата која одаје неодољив утисак усамљености, седи писац. То је човек од својих шездесет година, избразданог лица, које није последица тешког живота. Не то је узрок окрутне судбине његових јунака, која им је одузела све, а није им дала ништа. Доакзујући то, да им животи вреде колико у океану зрно песка ситно. Није било могуће изнедрити толике страдалнике, а да њихове патње не оставе дубок траг на лицу његовом.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: „HEINEKEN“ / КРЕМА ПРОТИВ РУЖНИХ СНОВА

Реклама за “Heineken”

Чамац на отвореном мору. Човек у чамцу од својих тридесет година ставља десет “Heinekena” у велику рибарску мрежу, а затим спушта мрежу у море како би се пиво хладило.

На чамцу му је остало једно пиво, забацује штап у море и ужива у испијању пива свим чулима.

Пиво је испијено, а сунце упекло, решава да из мреже узме још једно. Хвата уже за које је мрежа привезана и примећује да је затегнуто.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: Деца Аресова (Кратка крактка прича + Песма у прози + Постмодерна + Фантастика)

И док уморни ветар пада преко поља,

по окрвављеном блату окамењене наде и снови поражено леже.

У једној кући од магле и успомена, паук у ћошку своју мрежу суморно плете.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: У кокошињцу (Експериментална проза + Сатира + Други гласови + Језички хендикеп + Вишегласје)

  У шумарку једног далеког и запарложеног села, лови један фармер. Он је човек средњих година, његово избраздано лице и већ врло проседа коса, на први поглед могу да доведу у заблуду да се ради о мудром човеку. Крећу ћи се тако по шумарку, приметио је испод једног јеловог дрвета сивог сокола крвавих крила како по земљи једва покушава да се креће. Како би га спасао, фармер је на први поглед донео племениту одлуку.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: У лавиринту сенки / Мој сан

У лавиринту сенки
(Постмодерна + Аутофикција + фантастика + Сан)                                                                         

,,Али ко си ти напослетку?
– Део сам оне силе што жели зло, а увек чини добро.“
Гете, Фауст

У свом раном детињству често сам се питао. Питао сам се куда речи одлазе онда када их изговоримо? Дечачке илузије и замлаћивања, никада до сада нисам на то обраћао пажњу. Не знам што сам се сада тога уопште сетио? Не то као да је бунцање.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: БОЛОЊА ИЛИ? / ЦРКВА У СЕНЦИ (Две приче)

Болоња или?
 (ФФУНС + Стварносна проза + Научна фантастика + вишегласје + Сатира + Омнибус)

Пролог

Зграда Филозофског факултета у Новом Саду, има баш занимљиву причу свога настајања. Наиме то је на први поглед обична зграда од црвене цигле, али ако се уђе унутра и примети сама унутрашња конструкција, схвати се и замисао каква је желела да се постигне. Наиме постоји прича према којој је некадашњи декан и оснивач факултета Милорад Павић изабрао баш овакву конструкцију за факултет.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: УКЛЕТИ ПЕСНИК (Историјска проза + Фантастика + Постмодерна + Омнибус)

30. мај 1917. Јонско море, негде код Крфа

Попут утваре која својим ходом не дотиче земљу, по мору се креће један брод. У времену када на свету мирне луке ни мирног ветра нема, свако путовање чини се као бесповратно, јер над светом црни облаци надвијени као да слуте, некакву буру која прети да прогута готово све. На том броду у соби најниже класе налази се и један песник. Загледан у море као да у мрачној ноћи некакав одговор тражи.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: НИКО (Фантастика + Постмодерна + Песма у прози)

Сунце помрачено, ветар смрад пропадања шири. Стојим као омађијан, загледан у бескрајан океан мрачни. Јата ајкула црних на површини као да ме мамe. Прождрљиве и похлепне звери, као да чекају ме.  Ситна риба врстом својом ајкулу храни. Себе штити, а у крви својој се купа.

На дну безданом, у пећини сатканој од душа утопљених сикћу змије. Језика су отровних, очију проклетих. Вребају жртву, због које се међусобно ждеру.

Посматрам дуго, тај ништавни мрачни пут.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: Осуђеник број 777 (Нежанровска фантастика + Постмодерна)

Постоје таква места на овом свету која су попут оних празних ходника у мозгу. Таква места су готово као праг лавиринта, управо оног у коме је заробљено свако људско биће; у њему се мисли преплићу и упрошћавају на ситне делиће. На његовом крају се не налази минотаур који чељустима глође људске кости, већ једно много горе и окрутније створење спремно на све. Налази се човек. У једном од таквих места у самици која се сваким погледом чини све некако ужа, налази се осуђеник на смрт под бројем 777.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Огњен Филиповић: На крају лавиринта

Тамо изнад логике и разума на почетку свих почетака и крају свих крајева у ништавилу тамном где кадикада некаква светлост зна да изненади бљеском, свађају се један брат и једна сестра, Живот и Смрт. Једна их је природа створила, а они опет као да су постали једно из другога, јер без Живота ни Смрт не успева. Живот је тако озбиљан, некада леп на моменте болан; подсећа на лавиринт испреплетан камени. А  Смрт тако мистична заносна дама црна, на први поглед изазов представља, енигма вечна нерешива.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]