Pavla Banjac: PREMIJERA

Karta za pozorište, u moje vreme, koštala je dva centa. Tačno toliko sam imao u džepu tu noć kada se zavesa spustila poslednji put. Mislio sam, ako budem dovoljno velike sreće, možda pronađem još dva u nekoj fontani, oduzmem nekome želju, a kupim sebi pivo.

Dva miligrama i glumac si. Još dva i nominovaće te za Oskara. Još dva na to i dobio si Akademsku nagradu za životno delo.

Dva plus dva plus dva su šest.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: PODZIDNI SVET

U VOJVODINI ZAPAŽEN NAROD MRTAV VEĆ DESET VEKOVA

Kako Tanjug javlja, danas je zvanično ponovo pokrenuta istraga o narodu, navodno vekovima iščezlom. Kako saznajemo, njih je spazio čuvar Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, sinoć, tokom svoje redovne provere svih kabineta. On tvrdi da je negde oko ponoći čuo nekoliko muškaraca kako šapuću na jeziku koji je zvučao kao Turski.

 

Negde oko ponoći uvek proveravam da li su sve prostorije fakulteta zaključane i prazne.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: SIMFONIJA MODERNOG SVETA U ČETIRI STAVA

Ako je muzikalnost proze pre ovog dela označavala uglavnom ritam rečenice, ili sličnost sa melodičnošću kojom odlikuje poezija, onda reč „muzikalan” sada dobija novo značenje. Već se u samom naslovu providi čitava nova struktura proze, forma klasičnog muzičkog oblika. Tonalna simfonija predstavlja sklad koji stoji u direktnoj opoziciji sa modernim svetom, koji odlikuje fragmentarnost. Sklad i nered srećemo ponovo i u „poslednjem stavu” ovog dela u vidu teme i odgovora. Najpre bi se trebalo pozabaviti novom formom koju pisac ovde prvi put razvija jer ona, kao ovakva, skoro čisto muzička, nije tipična za književnost.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: PERSONA

Prvi put kad sam je spazio stajala je kraj ogledala. Pred sam završetak, očiju prethodno zgrčenih u jedan jedini mišič – belo. Stajala je u belom. Očiju ukočenih, uprtih u ogledalo u kom smo bili nas dvoje, usana poznatih, razvijenih u neprijatan kez koji se podsmevao. Kada je završila svoju malu predstavu, kulturno je izašla kroz vrata sobe. To veče joj je nisam pominjao.

Sledeći put je sedela na rubu našeg kreveta.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: POSLEDNJA TRIOLOGIJA (Kšištof Kješlovski)

Sedeo je u poslednjem redu Velikog pozorišta. Gledao je ka zatvorenoj zavesi scene. Prekrštenih nogu, lupkao je nogom o crveni štof. Pušio je Marlboro iste te nijanse. Kada mu kutija ispade, konačno me spazi. Oko njega su mirno ležale gusto ispisane stranice, iskidane iz notnih svesaka različitih veličina. Podigla sam jednu. Sa druge strane stajao je niz reči. Ponudila sam mu upaljač, i on se tiho zahvali.

-Sedi. Pogledaj kroz prozor.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: SOBA BROJ 40, SLONOVAČA (bez E)

Tup udarac. Tri goda, i još ovaj, na svom koncu = 4. Stari život stoji nad novim i grči ga. Novi odlazi sa mislima.

Raskrsnica. Soba 40 puna mojih ja. Čučim ponizno pod crnim i slonovačom. Na zidu nagrada, kraj prozora ritam u kontrapunktu sa junskom vrvom spolja. Došlo i to – moraš poći.

Noga za nogom, nizbrdo, po istoj toj nizbrdici svakog dana, a danas – samo još danas. Na cilju, isti, poznat lik.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: BAZA PODATAKA (Danilo Kovačević, „Ne volim“)

,,Šibice uvek palim samo sa jedne strane kutije.“ – izustila je lažljivim glasom. ,,Prosto ne volim neestetičnost potrošene obe strane kutije za šibice. I uvek se nađe neki idiot koji zapali šibicu sa suprotne, netaknute strane, ali šta ćeš.“
Dopuštao sam joj da laže. To bi radila svaki put kada je htela da me iznova zadivi, ali i da nas, svesno, zavadi. Te sitne laži držale su naš odnos živim.
,,Naravno, nije smak sveta, ali opet – ne volim.“
 Razmišljao sam kako ne volim ni ja nju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: ČETIRI KADRA

Kadar prvi.

Otvoren prozor. Mir. Vetar.

Vetar, oštar, bez jeze. Zavese, lake, donekle prozirne, čiste. Leva ruka do zgloba, koščata, bela – (proleće će), posečenih noktiju. Prsti se pomeraju. Mali, kažiprst, domali, srednji, mali, domali, kažiprst, srednji, mali. Sa druge strane zavese – lice. Bledo, znatiželjno, suvo, mlado, umorno. Kapci koji se ne zatvaraju istom brzinom kojom se otvaraju. Beonjača crveni. Prsti se koče, dlan se grči u šaku. Opušta se.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Pavla Banjac: VELIKI POŽAR (Ivica i Marica)

A onda ?

Onda smo čuli eksploziju. Bljesnulo je toliko da se moglo razaznati gore – po nebu. Ispucalo nam je pred očima. Meni pred očima. Leva i desna strana – jasno se videlo gde prestaje jedna a počinje druga. On je gledao u pod i rukama preko ušiju, hodao u krug, recitovao molitvu koju je čuo jutros u selu:  ,,…I ne uvedi nas u iskušenje, no.. i ne uvedi nas u iskušenje, no…i ne uvedi..[ЧИТАЈ ДАЉЕ]