Сања Митровић: ПУСТИПОЉЕ

Дан након њихове крсне славе, Бранимир Пијановић је убијен. Дошли су по њега мало после поноћи и одвели га, на очиглед пријатеља који годинама остају до касно у ноћ на Ђурђиц у њиховој кући, сеоског учитеља Ђорђа Селенића и његове жене Виде. Нико од присутних није тражио објашњење. Они се не питају за оправдања, а за све за шта су им потребна, пронађу их. Бранимир Пијановић, са капије, викнуо је најстаријем сину да не заборави да ујутру покупи његове чизме од обућара.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Сања Митровић: ЈА ВЕРУЈЕМ У АМЕРИКУ

Ја верујем у Америку[1]

„Ја не пишем поезију, на сву срећу“, казао је, гледајући право у њу, као да је знао, чинило јој се да је у њу гледао. Човекова склоност ка веровању да баш он љуби истину није је заобилазило. Касније, када се буде пренела из стварности коју је сматрала од себе неразлучивом, од те истине коју је посматрала као себи равну, или себе равну истини, када се авет, кроз чији крвоток тече гушћа крв него што је њена, појави и отвори своја уста, сетиће се ових речи и разумети га поново, другачије.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]