Sofija Mijatov: ČETVRTI PUT

Sedim ispred prazne stranice već četvrti put. Iskreno, nisam srećna što trošim toliko vremena na jednu stvar. Napolju je vreme savršeno za popiti popodnevnu kafu na dvorištu, a i gusti  paperjasti oblaci najjavljuju da neće još dugo biti takva situacija. Loza se spustila poput zelene zavese preko staklenih portala verande i stvara prelep kontrast sa još po kojim zaostalim žutim tulipanom. Trebalo bih da počistim tek pokošenu travu sa dvorišta pre nego što možda padne kiša i stvori zelene fleke po betonu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: ZATVOREN!

Legenda kaže da u Novom Sadu, na fakultetima  ili kako ga još nazivaju i Univerzitetom, i dalje postoji život na  Filozofskom fakultetu. Nemojte pogrešno razumeti i pomisliti kako nema više tog jezivitog objekta,  postoji još uvek. Možete i sada da stanete ispred rogobatne zgrade, koju je arhitekta projketovao takvom kakva jeste ko zna zbog kakavih frustracija i da se zakašljete od same pomisli na prašnjavi i mračni enterijer zgrade. Ulaz fakulteta, u staklu, je iznutra izlepljen novinskim papirom kao što je to običaj kod praznih ili napuštenih objekata.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: UMETNOST? KRITIKA ROMANA SOFIJE MIJATOV „KANABE“

Da biste shvatili suštinu ili pouku, ako poukom možemo nazvati ono što nam ovaj roman saopštava, nije vam potrebno posebno predznanje. Jasnoća i sposobnost autorke da stručnu materiju prenese tako da svakom čitaocu bude jasna i dostupna je ili vrlina ili samo dobar potez koji će je lansirati u čitanije autore? Očigledna želja autorke da svoju praksu provuče kroz književno delo je našla svoju realizaiju baš kroz roman, zašto je tako?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: NOVEMBAR 1944. (partizanski + horor)

Kod Batine Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije i Crvena armija snažno potiskuju  Wehrmacht i saveznike. Veći deo Vojvodine je već oslobođen, bore se za Baranju. U Somboru su oformljeni odredi vojne policije čiji zadatak je da obilaze švapske kuće, popisuju i konfiskuju imovinu koja bi potom bila prosleđena, iz vojnih magacina, ko zna gde i ko zna kome, što je najgore ko zna za šta.

“ Nemoj Miloše, kumim te, nemoj. Imamo sina Miloše, ako ne na nas, misli na njega.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: TRAGIČAN ŽIVOT I SMRT ISIDORE DANKAN

Jedan sat je, a rekla bih da još nije ni ponoć. Dan se strašno sporo dovukao do ovog časa,  moj današnji nastup je bio ples u tegli meda, stopala su mi natečena, glava mi pulsira na slepoočnicama, leđni mišici su napete strune, butine mi se još uvek tresu, ruke prepune vena.. ruke u njegovoj plavoj kosi. Zlatna glava. Jesam li to rekla na glas? Mora biti da jesam jer je podigao glavu i pogledao me.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: LET U ČETIRI (bez O)

-Ja ću ti biti the best muž na kugli, kaza M.

– Mhm, ne verujem ti.

–  Ju. Važi, aj ti snimaj, a ja ću se zakleti.

–  Ajde. Sad je deseti deveti  dve hiljade sedamnaeste.  Sati je nula, nula trideset i devet.   Kad da se gleda snimak da se verifikuje? Za five years?? Jesi čitav? Misliš zaista da ćeš da izdržiš? Aj važi.

– Ma šta bre neću?! Ja ti se right here zaklinjem da ću da te štujem u zvezde,a ti mi sumnjaš u namere.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: PISMO JEDNE ANIME (Branislav Aleksić)

Dragi moj,

ja sam Svežensko u tebi , tvoj nevidljivi partner. Vidiš me u ženama, a ne želiš da me vidiš u sebi. Potrebna sam ti, ja sam deo tebe. Priznaj da me voliš, priznaj da sam ti potrebna. Priznaj i neguj me ili će tvoja umetnost ostati zauvek zarobljena ovde sa mnom. Ti ćeš sad, dragi moj, možda reći da sam okrutna, da sam sujetna i da pustim tvoju umetnost tebi, da je ne držim kao toaca.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: SAN

Kamenčići, planktoni,alge. Moja stopala, moje ruke. Udarac u glavu, panika. Čudno, ne nedostaje mi vazduha ali ću se udaviti. Udaviću se sto posto. Koliko lepih boja. Zelena, plava, žuta, neko svetlucanje vode, kamenčići svih boja.. okret! Odjednom nebo, vedro plavo nebo, nebo puno vazduha. Lice mi se približava površini, voda se razdvaja preko mog lica kao da  Mojsije lično stoji uvrh mog čela. More je toplo i mirno, vazduh mi ispunjava pluća i svaku poru tela.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: POSOLJENI ZRAK (Mala sirena)

Na površini sve deluje tako beživotno, voda. Ne vide se čak  ni ribe. Gde su ribe, a delfini, čarobno svetlucanje, melodija mora? Možda ja to više ne mogu da vidim ni čujem, možda mi je oduzeta ta mogućnost još onda. Pa svakako bi to bilo fer, ja bih sebi oduzela tu mogućnost. Ogorčena sam , možda i prestroga. Da li je moguće da sam toliko nesrećna? Da li sam do sada bila nesrećna?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Sofija Mijatov: UNA PICCOLA STORIA DE GRANDE AMORE (Ribe)

„Kad to radiš imam osećaj da skidaš kljušt“ , rekao je poljubivši je u unutrašnjost skočnog zgloba.

Sedeli su u kadi jedno naspram drugog u malom ali udobnom kupatilu. On je sedeo ispravljen i obema rukama pridržavao njena stopala dok je ona prevlačila muškim brijačem preko dugih nogu. Koristila je njegov brijač, on već odavno nosi bradu. Čulo se samo naizmenično disanje, škripa brijača preko meke kože i kapljice krvi koje su kapale u savršeno prozirnu vodu.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]