Татјана Јекић: ЧАРОБНИ ЦРТЕЖИ

Двориште зграде свакодневно је испуњавала дечија граја. Док су деца трчала за лоптом и спуштала се низ тобоган, она је седела на клупици и посматрала их. Доселила се крајем лета, то је све што су одрасли и њихова деца знали о њој. Неколико пута су је позвали да се игра, али у њој се, осим жеље да им приђе, јављао и велики страх. То друго је, нажалост, преовладавало. Вероватно и не би седела у дворишту да њени родитељи у тим тренуцима нису водили озбиљне пословне разговоре, па би је замолили да изађе напоље, да удахне мало свежег ваздуха, поигра се са децом и потом врати.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: БЛЕДИ ЛИК СА ТРЕЋЕГ СПРАТА

Тих дана много се говорило и писало о Филозофском факултету. Међутим, овога пута није се радило о пријемном испиту или о неком великом успеху наших студената, већ је име ове установе заузимало централно место на насловним страницама свих дневних новина. Свако ко је чуо за причу о трагичној смрти младе студенткиње осећао је благу језу. Мало ко од студената и професора могао је да зажмури на ову вест, јер се та језива ствар није десила тамо негде, већ ту, у њиховој близини.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ПОГЛЕД У ДУШУ

Читајући ову кратку књигу, која, морам признати, више личи на дугу причу него на нешто што би се могло назвати романом, нисам пронашла много делова које сматрам вредним коментарисања. Ипак, како сам свесна да морам посветити пар ступаца овом делу, навешћу оно што ми је засметало приликом читања, као и оно што сматрам добрим. Наиме, ауторка се открива као неко ко се труди да напише што више речи, не мислећи о томе колико добро оне заиста звуче.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Tatjana Jekić: PUKOTINE (Neda Arnerić)

„Опростите ми што нисам савршена. Што никада то нисам ни била. Нисам умела. Неснађена у свему, покушавала сам да пронађем свој мир. Ја не умем да се претварам, да будем неко ко то заиста нисам. Опростите. Нисам парче меса које ви етикитирате као пожељно или одбацујете. Па ја чак себе и не сматрам лепом. Никада нисам умела да будем задовољна својим одразом у огледалу, нити ћу. Опростићете ми на мом безобразлуку да бар у овом тренутку проговорим о својим мукама.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ЗЛОЧИН (Анабела Куриџа)

Празна постеља и ново јутро. Оно, као и увек, није донело ништа ново. Узалуд сам се надала нечему, кад то нешто што ће променити све никако да дође. Ја, која сам очекивала бајку, добила сам ноћну мору. Живот ми се грохотом смејао. У лице ми је сасуо све оно чему се никада нисам надала. Свет сам посматрала кроз шарене оквире, а шамар реалности који је уследио био је оно што ми је можда и било потребно.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: СЕНКЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА

Устајање, одлазак у школу, домаћи, играње са другарима, ноћ, купање пред спавање, серија у осам – кревет. Тако су текли Петрови дани. Уживао је у дану и светлости која се налазила свуда око њега и није му сметало ама баш ништа. Оно што га је мучило биле су проклето дуге ноћи. Често није смео ни да заспи јер је знао шта га тамо чека. Више ни сам није био сигуран да ли је то сан или јава.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ДЕВИЦЕ (Девица)

11.3.

Данас сам спремала испит. Поново ме је ухватила паника да ли ћу успети да га спремим – ништа ново. Као и обично, бројим дане и делим градиво. Сат времена сам бацила на тражење маркера, без којих, наравно, не могу  да кренем да учим. Тек кад сам пронашла маркере и поређала шарене налепнице поред оловака у боји дан је могао да почне. Иако сам учила цео дан, знам да то није довољно.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ДИВ ДОБРОГ СРЦА

Бол и урлици су једино што се тог дана чуло из пећине горостасног Киклопа. Мука и немири обузимали су његово тело. Као да се неки давно заборављени неспокој увукао у њега и сада прети да изађе напоље. Чудно, није очекивао да би се у оваквом тренутку сетио свега потиснутог. Сва бол избијала је на површину и доносила давно заборављена сећања на дане када је све било другачије. Зар је он желео да све буде тако како је испало?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ПРИЧА ЈЕДНЕ СОБАРИЦЕ

Нешто јако чудно сам синоћ видела“, кренула је да прича собарица. Али, као и обично жена поред ње није желела ни да је саслуша.

,,Знате, не волим да причам са запосленима. Уколико сте завршили, оставите ме саму.“

Коме је уопште она и битна у овом хотелу? ,,НИКОМЕ“, одзвањало је њеним мислима. Како јој се чини, људскост је овде одавно нестала. Како се то она, обична собарица, уопште  и усудила да поразговара са женом уваженог политичара?[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Татјана Јекић: ДЕЧАК ЛЕПТИР

Понекад на човекову душу падну тешке мисли и питања о неправди која у животу снађе невина бића. Таква осећања безнађа знају да се увуку у човека и створе безброј питања, али такве помисли које се шире и трују својом горчином треба одагнати јер су многе ствари сакривене од људи у овом животу. Живот није праведан, али постоји нешто много важније, јер се на сваком крају рађа нови почетак и све долази на своје.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]