Покрета флуидног попут суматраистичког лептира досипа ракију. Њен отац не осећа тај покрет. Долива. Себи, њему, мени. Не гледа ме. Не мора.
Заривам му се погледом у шаке., јер другде, за сад, не смем. Гледа у мог оца, али га прождире моје присуство. Седим у барици стокхолмских осећања, док лежерно припаљујем цигарету.
Следеђа и следеђа. Размак је десет минута. Прорачунато броји, јер ја бројим. Њени родитељи не примећују олују коју садржи свако њено издисање дима у мом правцу.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]