Vanja Pejović: RITAM – OSCILACIJA – BOOM

Moja dva brata i ja rodili smo se 28. februara 1978. godine, jedni za drugima, u svega nekoliko minuta razlike i negde na proleće 2000. progovorismo svi troje u isto vreme. „Mama“, „baba“, „tata“ i kao i svako drugo biće, koje tek stiče sliku o svetu, naučili smo jednu stvar koja se nauči jednom tada i ne zaboravljaš je kroz ceo život – „Umri za ono sta voliš“.

Nekoliko godina kasnije zadesila nas je neizbrisiva tragedija.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: POSEJDON

Dve hiljade dvanaeste napravili smo prvu grešku. Iako se ovaj put od posledice do uzroka došlo teškim putem, krivica ipak i svakako jeste naša. Iako u nju niko ne veruje sem mene. No ona se ne sme svesti na samo jednog čoveka, mene. Bio je tu ceo tim kada se odlučivalo o novim smerovima.
-Veb dizajn?
-Ali nemamo preduslove za to?
-Gejm dizajn?
I tako je sve počelo.

Nakon godinu dana prikupili smo sve što bi nam dalo uslov za odobrenje.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: „PREKRETNICE“ I ISTORIJA

Zbirka priča ,,Prektetnice’’, pojavivši se iznenada kao prvenac ove spisateljice, postavlja pred mene težak zadatak da je definišem bez ikakvog ranije konteksta koji  bi mogao sadržati njenu poetiku. Međutim, ono što je jasno posle prvog čitanja jeste da se autor u svom prvencu usresredio na mnoge, nama poznate, junake iz istorije iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Svaka od priča obuhvata različitog junaka, ali zajedno sa njima, i njihove porodice, koje su nam istorijski nepoznate.… [ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: LA MALADE IMAGINAIRE (Žan-Baptist Pokelin / Molijer)

Ako biste zaustavili bilo kog sveštenika u prolazu i priupitali ga o smrti koja se desila pre nekoliko večeri na sceni u Burgonjskoj palati, on bi sa velikom strašću počeo da huli i da govori sve najgore o našem pokojniku. Njegovu profesiju teško je bilo poštovati, a da pritom ne budete osuđivani sa mnogih strana jer čim biste pokazali imalo interesovanja za njihove živote izvan scene, oni bi vas smestili zajedno sa njima u kuću bludi i nemorala.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: NO SUCH THING AS EVADING YOURSELF (Jelena Arsenović)

Sećam se 1965. godine i tog najtoplijeg dana u poslednjih deset godina. Dvadeset i drugog jula. Zamalo da nestadosmo sa lica zemlje i on i ja toga dana samo zato što je u poslednjem trenutku odlučio da na svet dođe ipak ranije. Mnogo ranije. Sunce je sijalo sve do kasnog predvečerja i taman kad bi trebalo da pređe u svoje prirodno stanište Lea, rodio se on. Svi su tih dana sedeli oko mene, a ja sam svojim mislima bila usmerena na njega.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: SUUM CUIQUE. JEDEM DAS SEINE.

02. septembar 1980.

– Nešto jako čudno sam sinoć videla. – krenula je da priča sobarica. To što napolju već treći dan pada kiša nad Vajmarom bez i trenutka predaha bio je dovoljan razlog da ostanem u sobi i saslušam šta je to čudno imala da mi ispriča. Možda bar izvučem neku razonodu, kad već ovaj grad, ne svojom krivicom, ne može da mi je ponudi. To što nije čak ni pokušala da sakrije svoje drhtave ruke od mene, bio je presudni razlog za ostanak u sobi.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Pejović: SVET JE STVOREN ZA SEDAM MINUTA

Sedam i trideset je vreme u kom svakog dana na podzemnu stanicu pristiže jedan vrlo bled čovek. Sedam i trideset je vreme u kom ona sedi, već spremna, u sivom ženskom odelu, i čeka njega da zajedno čekaju voz za Gendarmenmarkt. Nije prošao dan a da on nije privukao njenu pažnju. Svakog jutra tačan je kao sat. Spušta se u stanicu, u odelu izbledelo sive boje, koje je gotovo iste boje kao stanica Postdamer plac.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]