Vanja Popović: PRIRUČNIK ZA UMIRANJE

Isak Nevski bio je čovek visprenog uma i neograničene mašte. Dolazila mu je doslovno svuda. Dok se kupa. Dok ide ulicom. Kupuje namirnice u supermarketu. Čak i dok vrši nuždu. Imaginacija ja bila toliko velika da nije mogao da je se oslobodi, ali ni da je upotrebi. Zato je postao očajan. Očajanje je uskoro zamenio odlukom- maštu će usmeriti u neki kreativan proces, a pošto nije bio talentovan ni za šta, rešio se da njegov veliki projekat bude- samoubistvo.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: ČAŠA, TANJIR, KANTA: ULJE NA PLATNU

“Mraka izmakoh, a luča mu ne mogu podneti; ne znam što ću. Tami rodih svet, a od straha smrče mi se. Rođenju rad sam, al čudna prilika! Snebivam se smutno!”
G.S.V.

 

Život je činjenje paradoksa. I gospodin P. je to znao, dok je, trljajući čelo, išao ka svom kabinetu na trećem spratu. Čovek bi pomislio da je to zbog aktivnosti sinoćnog kružoka, ali nije bilo tako. Nerviralo ga je što ga svi pritiskaju, ni ne znajući koliko muka i straha leži u njegovom susretu sa čuvenim staklenim predmetom.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: MILAGROS (telenovela + horor)

Hidalgo je od detinjstva radio na hacijendi Morenovih i s punim pravom je smatrao najlepšom hacijendom na svetu. U svemu što ju je činilo lepom, uzimao je učešća. Prvo je, još kao dečak, pomagao baštovanu Mendozi, a nakon što je naučio da jaše, postao je konjušar. Svi koji dođu u posetu Morenovima, divili su se konjima, ni ne znajući da je on taj koji ih neguje i daje im ljubav. Ali više od konja, Hidalgo je voleo senjoritu Moreno, Santa Anu de Lučiju.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: MUZIKA SFERA (Đordano Bruno)

Lord is my shepherd. Ej, pa to nije na mom maternjem jeziku. Svejedno, fino zvuči. Ček, odakle ja znam engleski? I znači li to da sam sada Džordž? Ipak sam rađen u američkoj koprodukciji! Pih, to ne znači da prestajem da budem Italijan. Ali, sebi za utehu, postaću reditelj, kao što su Papa i ružni veliki inkvizitor, koji u ovom trenutku čita moju presudu: „Kazniti dakle brata Đ. blago i bez prolivanja krvi“.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: UTISCI I APSURDI (bez O)

-PA ZAR IZA PARAVANA?

Nikada ništa smešnije ni istinitije nisam čula. Dva sata čekanja, slušanja i dremanja da bi smrt izgledala nikad jadnije. Madam, umreš ti da umreš lepše. Bez pesme i drame. Harakiri nije presecanje žena u cirkusu, ali treba da bude ubedljiv. Igru skrivanja izvela si bez premca. Ali, publika ne želi da igra žmurke. Želi krv, patnju i tragediju. Jesi li se ti zaista ubila? Ne bih rekla.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: KAD ORELIJA ISPARI, ILI, ZA NAS POETIČNIJE, ZAŠTO LATICE UMIRU (Milica Milošević)

Niki nije voleo da ide kod dede, mada je, po nepisanom pravilu, morao provoditi vikende sa njim, a razlog je bio jednostavan- deda je mnogo voleo da gleda vesti. Tako je i ovaj put, kad je Niki tražio od dede da krenu u šetnju, on samo nešto promrmljao, a onda uzeo daljinski. Jedan klik i usplahireno lice voditeljke odmah mu je skrenulo pažnju.

-Sinoć je iz najvećeg gradskog muzeja ukradena čuvena slika Blagovesti, procenjena na nekoliko miliona dolara.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: SWEET DREAMS

Ranijih godina, mnogo sam sanjao. Jedan od mojih najčešćih snova sastojao se od sledećih komponenata:

  1. Čovek, komada jedan
  2. Put, takođe komada jedan
  3. Neizvesnost, nemerljiva
  4. Auto/kamion ili ništa (ovde ćemo izuzeti brojenje)

Što se tiče prve tačke, taj čovek sam, naravno, bio ja, Holgar. Ležao sam potrbuške sa ispruženim rukama, raskrečen kao morska zvezda i, kako to obično biva, bio paralizovan, nekada potpuno, nekada delimično- pri čemu sam mogao da pomerim samo glavu ili prste.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]

Vanja Popović: KRČMA „KOD KIRKE“

– E dobro da si došao – rekla sam tobože besno, a čak sam se i podbočila. Njega to uopšte nije dotaklo. – Očekivali smo te.

– Kako si znala da dolazim?

– Stigao mi je telegram iz vrhovnog štaba- sa osmehom ironije pogledala sam memljivi plafon. Mislio je da sam poludela. -Hermes i ostali, znaš već- prevrnuh očima. Šta god da sam uradila, tom žgolji ne bih uspela da sklonim okamenjeni izraz lica.[ЧИТАЈ ДАЉЕ]